Vavilonska misterijska religija - poreklo paganstva i antibiblijske prakse u istočnoj i zapadnoj tradicionalnoj crkvi

Vavilonska misterijska religija

Ralph Woodrow

 

 

 

 

1. poglavlje

Vavilon, izvor lažne religije

Vavilonska misterijska religija je simbolički opisana u poslednjoj biblijskoj knjizi, Otkrivenju, kao žena “obučena u purpur i skerlet i nakićena zlatom, dragim kamenjem i biserima. U ruci je imala zlatnu čašu punu gadosti i prljavštine svoga bluda, a na čelu joj je napisano ime: Tajna, Veliki Vavilon, majka bludnica i zemaljskih gadosti”.[1]

Kada Biblija upotrebljava simbolički izraz “žena”, to često predstavlja crkvu. Tako se, na primer, prava Crkva uspoređuje sa čistom devicom, ženom bez ljage i nečistoće.[2] Međutim, u upadljivoj suprotnosti prema pravoj Crkvi, o ženi iz našeg teksta govori se kao o nečistoj i okaljanoj ženi – bludnici. Ako tu simboliku primenimo na religijski sistem, jasno je da taj opis može da predstavlja samo okaljanu i palu crkvu. Biblija je naziva “TAJNA – VELIKI VAVILON”.

U vreme kada je Jovan pisao knjigu Otkrivenje, grad Vavilon je već odavno bio uništen. Od njega su ostale samo ruševine, kao što su to starozavetni poroci i prorekli.[3] Ipak, iako je grad Vavilon bio uništen, religijski pojmovi i običaji koji su nastali u njemu nastavili su da postoje i snažno se ukorenili među mnogim narodima. Šta je bila religija drevnog Vavilona? Kako je izgledao njen početak? Koje značenje ona ima u moderno vreme? Kakve veze ima s onim što Jovan piše u Otkrivenju?

Ako okrenemo unazad stranice istorije zapisane u Bibliji, u vreme neposredno nakon Potopa, kada su ljudi počeli da se sele s istoka, “...nađoše ravnicu u zemlji Senar i naseliše se onde”[4]. Baš tu, u zemlji Senar, bio je sagrađen grad Vavilon, pa je ta zemlja postala poznata kao Vavilonija ili kasnije Mesopotamija. Tamo su velike reke Eufrat i Tigar naplavile ogromne količine plodne zemlje, koja je darovala obilne letine. Međutim, izgleda da je ta plodna dolina vrvela od divljih zveri koje su bile neprekidna pretnja miru i sigurnosti njenim stanovnicima.[5] Očigledno je da bi u takvoj situaciji svako sposoban da osigura zaštitu od divljih zveri bio veoma cenjen od ljudi.

Tada se na sceni pojavio verovatno snažan i inteligentan čovek po imenu Nimrod (tj. Nevrod), i postao uspešan lovac divljih životinja. Biblija o tome govori: “Hus rodi Nevroda; a on prvi bi silan na Zemlji. Beše dobar lovac pred Gospodom; zato se kaže: Dobar lovac pred Gospodom kao Nevrod”[6].

Očigledno je Nimrodov uspeh u lovu bio razlog njegovog ugleda među njegovim savremenicima. Postao je moćnik, prvi vladar. Zadobivši uticaj i autoritet, smislio je bolji sistem zaštite: Zašto gradove ne organizovati u carstvo? Očigledno da je to bilo Nimrodovo razmišljanje, jer nam Biblija govori da je on i organizovao takvo carstvo. “Početak njegovom carstvu beše Vavilon i Oreh i Arhad i Halani, u zemlji Senaru”[7]. Prvo carstvo spomenuto u Bibliji je upravo Nimrodovo carstvo.

Koliko god da je napredak koji je uveo Nimrod bio dobar za njegove podanike, ipak stoji činjenica da je on bio bezbožni vladar. Ime Nimrod dolazi od reči marad i znači “on se pobunio”. Izraz “pred Gospodom” može da ima vrlo negativno značenje – protiv Gospoda (reč pred može da znači i protiv ili nasuprot).[8] Jevrejska enciklopedija (The Jewish Encyclopedia) kaže da je Nimrod bio “onaj koji je naveo ljude da se pobune protiv Boga”.[9] Poznati istoričar Josif Flavije piše: “Nimrod je bio taj koji ih je podstakao na vređanje Boga i neposlušnost prema Njemu... on je takođe postepeno promenio vladavinu u tiraniju, ne nalazeći drugi način da odvrati ljude od strahopoštovanja prema Bogu... narod je bio spreman da postupa po Nimrodovom nalogu... i sagradili su kulu ne štedeći trud, ne pokazavši ni trunku nemara u poslu: i zbog mnoštva ruku zaposlenih na izgradnji kule, ona je izrasla vrlo visoko ... Mesto na kom su gradili kulu sada se naziva Vavilon”.[10]

Zasnivajući svoje zaključke na podacima koji su došli do nas kroz istoriju, legende i mitologiju, autor Aleksandar Hislop je detaljno opisao kako se vavilonska religija razvila oko tradicija povezanim s Nimrodom, njegovom ženom Semiramidom i njenim sinom Tamuzom.[11] Kada je Nimrod umro, prema starim zapisima, njegovo telo je bilo rasečeno na komade i razaslato u razne krajeve zemlje. Sličan običaj se spominje i u Bibliji.[12]

Nakon Nimrodove smrti, koja je bila oplakana u celom Vavilonu, njegova žena Semiramida proglasila ga je bogom sunca. Kasnije, kada je rodila sina Tamuza, proglasila je da je to dete Nimrod koji se ponovo rodio (crtež pokazuje kako je Tamuz bio prikazivan u klasičnoj umetnosti). Tamuzova majka je verovatno čula proročanstvo o Mesiji koji treba da se rodi od žene, jer je to već od davnina bilo poznato.[13] Tvrdila je da je njezin sin začet na natprirodan način i da je upravo on to obećano “potomstvo”, Spasitelj. U religiji koja je iz toga nastala, dete i njegova majka postali su objekat obožavanja!

Velikim delom vavilonska religija se praktikovala putem tajanstvenih simbola, pa se zbog toga i naziva misterijska religija. Na primer, zlatno tele je bilo simbol Tamuza, sina boga sunca. S obzirom da se verovalo da je Nimrod bog sunca, ili Val (Baal), vatru su smatrali njegovim zemaljskim predstavnikom. Zbog toga su, kao što ćemo kasnije opisati, u njegovu čast bile paljene sveće i ritualne vatre. Nimrod je bio simbolički prikazivan i na druge načine: likovima sunca, ribama, drvećem, stubovima i životinjama.

Vekovima kasnije, apostol Pavle daje opis koji savršeno prikazuje put kojim su krenuli Vavilonci: “...iako su upoznali Boga, nisu ga kao Boga slavili ni zahvaljivali mu, nego su im misli postale jalove, a nerazumno srce im se pomračilo. Praveći se mudri, postali su ludi, pa su slavu besmrtnoga Boga zamenili slikom i obličjem smrtnoga čoveka, ptica, četvoronožaca i gmizavaca. Zato ih je Bog u požudama njihovih srca prepustio nečistoti, da međusobno obeščašćuju svoja tela. Oni su lažju zamenili Božju istinu, pa su slavili i služili onome što je stvoreno, a ne Stvoritelju...”[14].

Taj sistem idolatrije proširio se iz Vavilona na sve narode, jer su upravo iz Vavilona ljudi bili raseljeni po svojoj Zemlji (o tome postoji izveštaj u Bibliji, 1. Mojsijeva 11:9). Kada su otišli iz Vavilona, sa sobom su poneli i ideju obožavanja majke i deteta, i razne misterijske simbole. Svetski putnik, analitički istoričar Herodot, svedoči o prisutnosti te mistične religije i njenih obreda u brojnim zemljama tadašnjeg sveta, pa spominje kako je Vavilon bio prvobitni izvor iz kog su potekli svi sistemi idolatrije.

Bunsen tvrdi da egipatski religijski sistem takođe potiče iz Azije i “drevnog carstva u Babelu” (Vavilonu). U svom poznatom delu Nineveh and its Remains (Niniva i njeni ostaci), Layard navodi da posedujemo zajedničko svedočanstvo religijske i svetovne istorije, da je idolatrija koja je nastala na području Vavilonije najstariji od svih religijskih sistema. Ove istoričare je Hislop citirao u svom delu.[15]

Poznato je da je Rim, kada je postao svetsko carstvo, u svoj sistem asimilovao božanstva i religije iz raznih paganskih zemalja nad kojima je vladao.[16] Kako je Vavilon bio izvor mnogobožačke religije u tim zemljama, jasno nam je da je rana religija paganskog Rima bila zapravo vavilonska religija koja se, u zemljama koje je zahvatila, razvila u različite oblike sa različitim imenima.

Imajući to na umu, zapazimo da je upravo u vreme kada je Rim vladao svetom bio rođen, umro i vaskrsao Isus Hristos – po Bibliji istinski Spasitelj. Vaznevši se na nebo, poslao je Svetog Duha i osnovao novozavetnu Crkvu na zemlji. Čitajući biblijsku knjigu Dela apostolska možemo da vidimo kako je u to vreme Bog obilno blagoslovio svoj narod. Mnoštvo ljudi je pristupilo Crkvi – pravoj Crkvi. Bog je svojoj reči dao potvrdu velikim znacima i čudima. Istinsko hrišćanstvo, vođeno Svetim Duhom, proširilo se svetom poput prerijskog požara. Zaposelo je planine i prebrodilo mora, učinilo je da zadrhte carevi i tirani. Za prve hrišćane je rečeno da su preokrenuli svet naglavačke – tolika je bila snaga njihove poruke i duha.

Međutim, ubrzo su se pojavili pojedinci koji su sebe uzdizali za “gospodare” nad Božjim narodom, umesto da to prepuste Svetome Duhu. Umesto da pobeđuju “duhom i istinom”, kao u početku, ljudi su počeli da unose u Crkvu svoje vlastite ideje i metode. Čak i u rano doba Crkve, kada se tek pisao Novi zavet, postojali su pokušji da se paganski običaji pripoje hrišćanstvu. Apostol Pavle pominje da je “tajna bezakonja” u njegovo vreme već bila na delu, da će doći “otpad” i da će neki “otpasti od vere i pristati uz prevarne duhove i đavolske nauke” – lažna mnogobožačka učenja[17]. U isto vreme Juda piše poslanicu u kojoj opominje ljude da se bore “za veru koja je jedanput zauvek predana svetima” jer su se uvukli “neki ljudi” koji su pokušavali da unesu elemente koje nisu bile deo prave vere[18].

 Hrišćanstvo se našlo licem u lice s vavilonskom mnogobožačkom religijom, koja je bila u različitim oblicima ukorenjena širom Rimskog carstva. Rani hrišćani su odbijali da imaju bilo šta zajedničko s njenim običajima i verovanjima. To je bio jedan od razloga zbog kog su postali predmet okrutnih progonstava. Mnogi su, na temelju lažnih optužbi, bacani lavovima, spaljivani na lomačama, i bili mučeni i ubijani na razne druge načine.

Međutim, u 4. veku su započele velike promene – rimski car je postao pristalica hrišćanstva. Carstvom je pronesena imperatorova naredba o prekidu progona hrišćana. Biskupima je ukazana velika čast, a Crkva je počela da prihvata svetovno priznanje i vlast. Međutim, za sve to je trebalo platiti visoku cenu. S mnogobožačkom religijom je napravljen niz kompromisa. Umesto da Crkva bude odvojena od sveta, ona je postala deo ovog svetskog političkog sistema. Ukazavši joj naklonost, car je zahtevao vodeću ulogu u Crkvi, budući da je u paganstvu vladalo uverenje da su vladari božanstva. Od tog trenutka, posebno u Rimu, u hrišćanstvo ulaze razni mnogobožački običaji. Verujemo da će stranice koje slede pokazati da je upravo ta mešavina proizvela sistem koji je danas poznat kao Rimokatolička crkva.

Ne sumnjamo da postoje mnogi plemeniti, iskreni i pobožni katolici, niti je naša namera da potcenjujemo ili ismevamo bilo koga sa čijim se uverenjima ne slažemo. Umesto toga, nadamo se da će ova knjiga inspirisati ljude, bez obzira kojoj crkvi pripadali, da odbace vavilonske doktrine i običaje, i da potraže veru koja je “jednom zauvek bila predana svetima”.

2. poglavlje

Obožavanje majke i deteta

Jedan od najizrazitijih primera koji pokazuje kako vavilonska mnogobožačka religija traje do našeg vremena, može se videti u načinu na koji je Rimska crkva uvela poštovanje Marije i tako nadomestila drevno obožavanje boginje Majke.

Priča o majci i detetu je bila veoma poznata u drevnom Vavilonu. Brojni vavilonski spomenici prikazuju boginju Majku, Semiramidu, s detetom Tamuzom na rukama.[19]

Kad su se Vavilonci raširili po raznim delovima sveta, sa sobom su poneli i običaj obožavanja “božanske majke” i njenog deteta. To objašnjava zašto su mnogi narodi praktikovali neki oblik obožavanja majke i deteta, vekovima pre nego što se rodio pravi Spasitelj, Isus Hristos. U različitim zemljama gde se to obožavanje proširilo, “majka i dete” su bili nazivani različitim imenima jer, setimo se, u Bebelu (Vavilonu) su nastali različiti jezici. Tako Kinezi imaju boginju majku koju zovu Šingmu ili “Sveta Majka”. Prikazivana je s detetom na rukama i zracima slave oko glave. Stari Germani su obožavali devicu Hertu, koja je takođe bila prikazivana s detetom na rukama. Skadinavci su je nazivali Disa, Etrurci Nutria, a među druidima je bila obožavana pod imenom Virgo Patitura ili “Majka Božja”. U Indiji je bila poznata kao Indrani, i takođe je, poput ranije spomenutih, bila prikazivana s detetom na rukama, kao što to vidimo na priloženoj ilustraciji.

Grcima je boginja Majka bila poznata pod imenom Afrodita ili Ceres, Sumercima Nana, a svojim obožavateljima u starom Rimu kao Venera ili Fortuna, a njeno dete kao Jupiter.[20] Donja ilustracija prikazuje majku Devaki i dete Krišnu.

Vekovima su Isi, “Velika boginja” i njeno dete Isvara bili obožavani u Indiji gde su im podizani hramovi.[21] U Aziji je majka bila poznata kao Kibela, a dete kao Deious. “Ali bez obzira na njeno ime ili mesto”, govori jedan pisac, “ona je bila Vaalova žena, devičanska kraljica neba, koja je rodila plod, iako nikada nije začela.”[22]

Kada su se Izraelci odmetnuli od Boga, takođe su se okaljali obožavanjem boginje Majke. O tome čitamo u Knjizi o sudijama 2:13: “Ostaviše Gospoda i služiše Valu i Astaroti.” Astarota ili Aštoret je ime pod kojim je boginja Majka bila poznata izraelskom narodu.

Žalosno je i pomisliti da su oni koji su poznavali pravoga Boga otišli od njega i obožavali neznabožačku “majku”. Ipak, upravo to je ono što su uvek iznova činili[23]. Jedan od naziva pod kojim je ova boginja bila poznata među njima bio je “carica neba”[24]. Prorok Jeremija ih je ukorio zbog toga što je obožavaju, ali su se oni pobunili protiv njegovog upozorenja.

U gradu Efesu je “velika majka” bila poznata kao Dijana. Njen hram u tom gradu je bio jedno od sedam velikih čuda antičkog sveta. Međutim, ona nije bila obožavana samo u Efesu, već i u celoj Aziji i tadašnjem poznatom svetu[25].

U Egiptu su je nazivali Izida, a njeno dete Horus. Egipatski religijski spomenici često je prikazuju s detetom Horusom koje sedi u njenom krilu.

To lažno bogosluženje koje se proširilo iz Vavilona među ostale narode pod različitim imenima i oblicima, konačno se učvrstilo u Rimu i širom Rimskog carstva. Jedan poznati pisac ovako govori o tom razdoblju: “Obožavanje Velike Majke... bilo je vrlo popularno u Rimskom carstvu. Natpisi pokazuju da su njih dvoje (majka i dete) primali božanske počasti... ne samo u Italiji (posebno u Rimu) već takođe i u provincijama, naročito u Africi, Španiji, Portugaliji, Francuskoj, Nemačkoj i Bugarskoj”.[26]

Isus Hristos je utemeljio pravu novozavetnu Crkvu baš u to doba kad je obožavanje “božanske majke” bilo posebno izraženo. Nažalost, u trećem i četvrtom veku počelo je udaljavanje od prvobitne vere. Crkva je počela da tone u apostaziju, na koju su apostoli pravovremeno upozoravali. U tom periodu je mnogo paganskih elemenata bilo pridodato hrišćanstvu.

U tu takozvanu “crkvu” bili su primani neobraćeni pagani i u brojnim slučajevima im je bilo dopušteno da nastave s praktikovanjem mnogih svojih mnogobožačkih obreda i običaja, uglavnom s malo izmena i ograničenja, da bi njihova uverenja izgledala što sličnija hrišćanskoj nauci.

Jedan od najboljih primera takvog preuzimanja elemenata iz paganske religije je dozvoljavanje službene crkve da se nastavi obožavanje boginje Majke – s nekim manjim izmenama i uz novo ime. Kao što smo rekli, mnogi pagani su bili privučeni hrišćanstvu, ali je njihovo obožavanje boginje Majke bilo toliko ukorenjeno da nipošto nisu hteli da ga napuste. Crkvene vođe su uvidele da bi ako u hrišćanstvu pronađu sličnosti sa obožavanjem boginje Majke uveliko mogli da uvećaju broj vernika. A ko bi mogao da nadomesti “veliku majku” iz paganske religije? Naravno, najlogičniji izbor je predstavljala Marija, Isusova majka. Zašto ne dopustiti ljudima da nastave s klanjanjem i molitvama boginji Majci, ako je nazivaju Marijom umesto imena pod kojima je do tada bila poznata. Očigledno je da su tako razmišljali, jer je upravo to ono što se dogodilo. Postepeno, bogosluženje koje je bilo povezano s paganskom “majkom” bilo je preneseno na Mariju.

Međutim, obožavanje Marije nije bilo deo izvorne hrišćanske vere. Očigledno je da je Isusova majka Marija bila posvećena i pobožna žena, posebno izabrana da ponese telo Spasitelja, ali ipak, ni jedan od apostola, a ni sam Isus, nisu ni nagovestili ideju da Mariju treba na poseban način poštovati ili obožavati. Kako to The Encyclopedia Britannica navodi, na Mariju nije stavljan nikakav naglasak tokom prvih vekova postojanja Crkve.[27]

Ta činjenica je priznata i od strane Katoličke enciklopedije (The Catholic Encyclopedia): “Pobožnost Našoj Blaženoj Gospi... treba se posmatrati kao praktična primena doktrine Zajedništva Svetih. Očigledno je da ta doktrina, barem eksplicitno, nije sadržana u ranijim formama Apostolskog Verovanja (Kreda), pa nas ne treba iznenaditi što u prvim vekovima hrišćanstva ne susrećemo nikakve jasne tragove kulta Blažene Device – poštovanje Marije deo je kasnijeg razvoja.”[28] Tek u Konstantinovo doba, u prvom delu četvrtog veka, Mariju su počeli da smatraju nekom vrstom božanstva.

Čak i crkva je u tom razdoblju sa negodovanjem gledala na takav oblik obožavanja, što je evidentno prema Epifaniju (403. god.), koji je optužio neke osobe iz Trakije, Arabije i mnogih drugih mesta da obožavaju Mariju kao božanstvo i prinose joj kolače u njenom hramu. “Njoj treba iskazati čast”, rekao je Epifanije, “ali neka se niko ne klanja Mariji.”[29] Međutim, ne samo da se u crkvi koja je danas poznata kao Rimokatolička crkva toleriše to obožavanje, već je postalo deo službene nauke na koncilu u Efesu 431. godine.

U Efesu?! Upravo u tom gradu je od pamtiveka Dijana obožavana kao boginja devičanstva i majčinstva![30] Ona je predstavljala prirodne sile plodnosti, pa je zbog toga bila prikazivana s mnoštvom grudi. Glava joj je bila ukrašena krunom u obliku kule, simbolom Vavilonske kule.

Kad ljudi vekovima praktikuju neku veru, onda im je teško da je se odreknu. Tako su razmišljale i crkvene vođe u Efesu u vreme kada je crkva počela da zalazi u krivoverje. Mislili su da bi mogli pridobiti više obraćenika ako im dozvole da zadrže svoja verovanja u vezi s boginjom Majkom, ako se nađe mogućnost da se ona stope s hrišćanstvom i ako se koristi Marijino ime.

Međutim, to nije bio Božji način. U vreme kad je Pavle boravio u Efesu, s mnogobožačkom religijom nisu bili pravljeni nikakvi kompromisi. Ljudi su se obraćali Bogu i nakon toga uništavali kipove boginje koji su bili u njihovom vlasništvu[31]. Tragično je da je efeska crkva u kasnijim vekovima napravila kompromis i prihvatila jedan oblik obožavanja boginje Majke, koji je na kraju i koncil u Efesu učinio delom službene nauke crkve! Koliko je samo u toj odluci očigledan paganski uticaj.

Sledeći pokazatelj da se poštovanje Marije razvilo iz nekadašnjeg obožavanja boginje Majke, nalazimo u nazivima koji su joj dati. Marija se često naziva Madona. Prema autoru Hislopu, taj izraz je prevod jednog od imena pod kojim je bila poznata vavilonska boginja. Kada je proglašen božanstvom, Nimrod je postao poznat kao Val (Baal); tada je ime njegove žene, ženskog božanstva, ekvivalent od Baalti, ženskog oblika imena Baal. Taj naziv ne znači ništa drugo nego “Moja Gospa”! U latinskom jeziku ima oblik Mea Domina, što je u italijanskom izobličeno u poznati naziv Madonna![32] Među Feničanima je boginja Majka bila poznata kao Morska Gospa[33] pa se čak i to ime daje Mariji, iako ona nema nikakve veze s morem.

Sveto pismo jasno govori da postoji samo jedan posrednik između Boga i ljudi, “čovek Isus Hristos”[34]. Ipak, rimokatolicizam uči da je Marija takođe “posrednik”. Molitve Mariji igraju vrlo važnu ulogu u katoličkom bogosluženju. U Svetom pismu svakako ne postoji osnova za tu praksu, a vrlo dobro je poznato da taj koncept nije stran verovanjima povezanim s boginjom Majkom. Jedno od njenih imena je bilo i Mylitta, što znači posrednica. Marija se često naziva i “Kraljicom neba”, iako Isusova majka Marija nije kraljica neba. “Nebeska carica” je bilo ime boginje Majke koja je obožavana vekovima pre Marijinog rođenja. U vreme proroka Jeremije ljudi su obožavali “nebesku caricu” i praktikovali rituale koji su bili njoj posvećeni. U knjizi proroka Jeremije 7:18-20, piše sledeće: “Sinovi kupe drva, a očevi lože oganj, i žene mese testo da peku kolače carici nebeskoj...”.

Jedno od imena pod kojim je bila poznata Izida bilo je Majka Božja. Kasnije su aleksandrijski teolozi to ime dali Mariji. Ona je, svakako, bila Isusova Majka, ali samo u smislu njegove ljudske prirode. Originalno značenje imena Majka Božja je nešto više od toga. To ime implicira uzvišen, glorifikovan položaj Majke u odnosu na Isusa, a rimokatolici su podučavani da Mariju smatraju upravo takvom.

Lik boginje Majke s detetom na rukama bio je toliko snažno urezan u pagansku misao da je u vreme otpada od biblijske vere, prema navodu jednog autora, “drevni portret boginje Izide i deteta Horusa napokon bio prihvaćen, ne samo u shvatanju naroda, već i putem formalnog biskupskog odobrenja - kao portret Device i njenog deteta.”[35] Izida i njeno dete često su bili prikazivani u okviru od cveća, a to je, takođe, i praksa vezana uz Mariju, što je dobro znano onima koji su proučavali srednjovekovnu umetnost.

Aštarta, feničanska boginja plodnosti, povezivana je s polumesecom, kao što to vidimo na ovoj staroj medalji. Izida, egipatska boginja plodnosti, prikazivana je kako stoji na polumesecu sa zvezdama koje joj okružuju glavu.[36] U rimokatoličkim crkvama širom Evrope postoje Marijine slike na kojima je prikazana na potpuno identičan način. Priložena ilustracija na sledećoj strani, (kakava se nalazi u katoličkim katehizmima) prikazuje Mariju sa dvanaest zvezda koje joj okružuju glavu, i sa polumesecom pod nogama!

Na brojne načine vođe pale crkve su pokušavale da Mariju učine nalik na pagansku boginju i uzdignu je na nivo božanstva. Kao što su pagani imali kipove boginje, tako se počelo sa izrađivanjem Marijinih kipova. Ne samo to, u nekim slučajevima su baš ti isti kipovi koji su bili obožavani kao Izida s detetom, jednostavno bili preimenovani u Mariju i dete Hrista. “Kada je hrišćanstvo trijumfovalo”, govori jedan autor, “te slike i kipovi su postali prikazi Madone i deteta, bez ikakvog prekida u kontinuitetu: u stvari, nema arheologa koji bi nam danas mogao reći da li neki od tih objekata obožavanja predstavlja jedno ili drugo.”[37]

(Pobedom hrišćanstva, Izidin kult je bio pri kraju “...a ipak su njegovi duboki tragovi preživeli u hrišćanskim običajima. Izidine kipove trebalo je tek nešto izmeniti u imenu da bi postali kipovi device Marije.” Stewart Perowne, Roman Mithology, izdato i kod nas kao Rimska mitologija u izdanju “Otokar Keršovani” 1986. godine, prim. prev.)

Mnogi od tih preimenovanih kipova nosili su krune i bili nakićeni draguljima, na potpuno isti način kao i kipovi hinduskih ili egipatskih devica. Međutim, Isusova majka Marija nije bila bogata[38]. Odakle onda dolaze ti dragulji i krune koje možemo videti na kipovima koji navodno nju predstavljaju?

Putem nekih vrlo očiglednih i nekih drugih manje ili više prikrivenih kompromisa, obožavanje drevne “majke” produžilo se pod okriljem pale crkve, pri čemu su dotadašnja imena samo zamenjena Marijinim imenom.

 

 

3. poglavlje

Obožavanje Marije

Možda najveći dokaz da se obožavanje Marije razvilo iz nekadašnjeg kulta paganske boginje Majke, nalazimo u činjenici da je u paganskoj religiji majka bila obožavana u jednakoj meri kako i njen sin, pa i više od njega.

Ta činjenica je glavni ključ za rešavanje zagonetke “tajna Vavilon”! Istinsko hrišćanstvo uči da je Gospod Isus, i samo On - put, istina i život; da samo On može da oprosti grehe; da je samo On živeo životom koji nikad nije bio zamrljan grehom i da je On taj koga trebamo obožavati, a nipošto njegova majka. Međutim, rimokatolicizam na mnoge načine uzvisuje i Majku, pokazujući tako da je paganstvo izvršilo uticaj na njega.

Možemo putovati širom sveta, i ako navratimo u masivnu katedralu ili seosku kapelicu videćemo da Marijin kip zauzima istaknuti položaj u njoj. U moljenju krunice, molitva “Zdravo Marijo” moli se devet puta više nego molitva “Oče naš”. Katolici su naučeni da je razlog za molitvu Mariji taj da ona može preneti molbu svome sinu Isusu, pa će On, budući da mu je ona majka, zbog nje uslišiti traženje. Zaključak koji proizilazi iz toga je da Marija poseduje više razumevanje i sažaljenje, i da je milostivija od svog sina Isusa. Savršeno je jasno da je ta misao upravo suprotna učenju Svetoga pisma, pa ipak se često ponavlja u katoličkim spisima.

Poznati rimokatolički pisac Alphons Liguori opširno piše o tome da su uspešnije molitve upućene Mariji nego Hristu. Usput rečeno, Liguori je 1839. godine od strane pape Gregorija XIV kanonizovan, proglašen svecem, a papa Pije IX ga je proglasio doktorom Katoličke crkve. Na jednom mestu u svojim spisima on opisuje zamišljenu scenu u kojoj grešnik vidi dvoje stepenica kako vise sa neba. Isus je na vrhu jednih stepenica, dok je Marija na vrhu drugih. Kada je grešnik pokušao da se popne na prve stepenice ugledao je Hristovo gnevno lice pa je poražen pao sa njih. Kada je nakon toga počeo da se penje na Marijine stepenice, popeo se vrlo lako, a ona ga je srdačno dočekala, uvela u nebo i predstavila Hristu! Tada je sve bilo u redu. Svrha ove priče je da pokaže kako je mnogo lakše i uspešnije doći Hristu uz Marijino posredovanje.[39]

Isti pisac je rekao kako grešnik koji se osmeli da dođe direktno Hristu može to da učini samo s osećanjem užasa pred njegovim prokletstvom. Ali, ako uputi molitvu Devici, ona samo treba svome sinu da “pokaže grudi koje je sisao” i njega će trenutno napustiti gnev![40] Takvo rezonovanje je u direktnoj suprotnosti sa primerom iz Svetog pisma. “Blažena je utroba koja te je nosila”, rekla je jedna žena Isusu, “i dojke koje si sisao!”. “Ipak su više blaženi oni koji služaju Božju reč i drže je”, odgovorio je Isus![41] Sa druge strane, takve ideje o grudima nisu bile strane obožavateljima paganske boginje Majke. U arheološkim istraživanjima su iskopani njeni kipovi na kojima su grudi često ekstremno velike u odnosu na telo, a u slučaju Dijane, da bi se simbolizovala njena plodnost prikazivana je sa ni više ni manje nego stotinu grudi!

Sledeći pokušaj unutar katolicizma da se glorifikuje Marija, možemo videti u doktrini “bezgrešnog začeća”. Tu doktrinu je 1854. godine definisao i uspostavio papa Pije IX, a u njoj se tvrdi da je blažena Devica Marija “u trenutku svog začeća... očuvana imunom od sve ljage prvobitnog greha.”[42] Izgleda da je to učenje samo još jedan pokušaj da se Marija predstavi što više nalik paganskoj boginji, jer se u starim mitovima takođe verovalo da je boginja bila natprirodno začeta! Priče se razlikuju od naroda do naroda, ali sve govore o natprirodnim događajima u vezi njenog dolaska na svet, te da je bila superiornija u odnosu na obične smrtnike, da je bila božanskog porekla. Postepeno, da učenje o Mariji ne bi bilo inferiorno u odnosu na ono o boginji Majci, bilo je nužno učiti da je Marijin dolazak na svet takođe uključivao natprirodni element.

Da li je učenje da je Marija rođena “bez ljage prvobitnog greha", zasnovano na Bibliji? Odgovorićemo na to pitanje rečima Katoličke enciklopedije. “Direktan ili kategorički i uverljivi dokaz te dogme ne može se pronaći u Svetome pismu.” Na istom mestu je istaknuto da su te ideje doživele postepeni razvoj unutar crkve.[43]

Treba istaći da je ovo osnovna i možda najvažnija razlika između rimokatoličkog i Biblijskog pogleda. Rimokatolička crkva je, kao što i sama priznaje, vekovima rasla i razvijala se na mnoštvu tradicija i ideja primanih kroz sve te vekove od crkvenih otaca i iz Svetog pisma, pa čak i na verovanjima prihvaćenim iz paganstva (ako su mogla biti hristijanizovana). Koncepti iz svih tih različitih izvora bili su mešani i razvijani na crkvenim koncilima, da bi konačno postali dogme. Sa druge strane, gledište koje je protestantska Reformacija pokušala da obnovi je povratak Svetom pismu kao najispravnijoj osnovi za doktrine, sa malo ili ni malo naglaska na ideje koje su se razvile u kasnijim vekovima.

Ako se vratimo Bibliji, možemo da zaključimo da ne samo da u njoj nedostaje bilo kakav dokaz da je Marija začeta bez greha, već dokazi tvrde upravo suprotno. Iako je ona bila od Boga izabrana kao pobožna i moralna žena, devica, ona je bila ljudsko biće kao i bilo koji član Adamovog roda. “Svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božje”[44], a jedini izuzetak je bio samo Isus Hristos. Mariji je trebao Spasitelj kao i svim ostalim ljudima i to je otvoreno priznala kada je rekla: “...obradova se duh moj Bogu, mome spasitelju”.[45]

Ako je Mariji trebao Spasitelj, onda je jasno da ona sama nije bila Spasitelj. Ako joj je trebao Spasitelj trebalo joj je i spasenje, oproštenje i otkupljenje, kao i svim ljudima.

Da bi Hristos bio osoba sa božanskom prirodom, nije bilo nužno da njegova majka bude neka vrsta uzvišene božanske osobe. Po Bibliji, Isus Hristos je bio božanskog porekla jer je bio jedinorodni Božji Sin - njegova božanska priroda potiče od njegovog božanskog Oca.

Tvrdnja da je Marija bila superiornija u odnosu na druga ljudska bića nije bila deo Isusove nauke. Jednom prilikom, kada je neko spomenuo njegovu majku i braću, Isus je upitao: “Ko je moja majka, i ko su moja braća?”, i tada je, ispruživši ruku prema svojim učenicima, odgovorio: “Evo moje majke i moje braće! Jer ko god čini volju Oca moga koji je na nebesima, on je brat moj i sestra i majka”.[46] Ove reči potpuno jasno pokazuju da je svako ko živi u skladu sa Božjom voljom nedvosmisleno na istom nivou s Marijom.

Svakodnevno, po celom svetu, katolici mole “Zdravo Marijo”, krunicu “Anđele čuvaru”, “Litanije blaženoj Devici Mariji” i druge molitve. Pomnoživši broj tih molitava sa brojem katolika koji ih svakodnevno izgovaraju, neko je izračunao da Marija treba da sasluša oko 46.000 molitava u sekundi! Iako je očigledno da osim Boga to niko drugi ne može, mnogi ipak veruju da Marija čuje sve te molitve, pa je i to jedan od razloga zbog čega je bilo nužno uzdići je na nivo božanstva, bilo to biblijski zasnovano ili ne.

U pokušaju da opravdaju mišljenje da je Marija toliko uzvišena, neki navode reči koje joj je uputio anđeo Gavrilo: “Blažena si među ženama”. Međutim, to ne može da bude razlog da se Marija smatra božanskom osobom. Vekovima pre nego je Marija bila blagoslovljena tim rečima, sličnim blagoslovom je bila blagoslovljena i Jailja, žena Evera Kenijina. Za nju je bilo rečeno: “Blagoslovena među ženama Jailja, žena Evera Kenijina”.[47]

Pre Pedesetnice, dana Duhova, Marija se sastajala sa ostalim učenicima očekujući sa njima obećanog Svetoga Duha. Čitamo da su se apostoli “istrajno i jednodušno molili Bogu zajedno sa ženama i Marijom, Isusovom majkom, i njegovom braćom”.[48] Za katoličku misao u vezi Marije karakteristični su pokušaji da joj se da centralno mesto, kao što to pokazuje i ova ilustracija iz Official Baltimore Catechism (Službeni baltimorski katekizam).[49]

Kao što vrlo dobro znaju svi koji čitaju i proučavaju Bibliju, učenici tom prilikom nisu čekali Mariju, oni su očekivali svog uskrslog i vaznesenog Gospoda Isusa Hrista da na njih izlije dar Svetoga Duha. Na crtežu takođe primećujemo Duha Svetoga (u liku goluba), kako leti iznad Marije. Međutim, po izveštaju Svetog pisma, jedina osoba na koju je ikada sleteo golub bio je Isus, a ne njegova majka. Ali, dobro je poznato da je paganska devičanska boginja Junona često bila prikazivana sa golubom na glavi, kao što je to bio slučaj i sa Aštartom, Kibelom i Izidom![50]

Sledeće pokušaje da se Marija glorifikuje nalazimo u rimokatoličkoj doktrini o trajnom devičanstvu. To je učenje da je Marija ostala devica celog svog života, ali kao što to The Encyclopedia Britannica objašnjava, doktrina o trajnom devičanstvu device Marije nije postojala u prvih trista godina nakon Hristovog vaznesenja. Sve do koncila u Kalcedonu 451. godine, ta izmišljotina nije bila zvanično priznata od strane Rima.^[51]

Prema Svetom pismu Isusovo rođenje je bilo rezultat natprirodnog začeća bez učešća zemaljskog oca.[52] Nakon Isusovog rođenja Marija je rodila još dece koja su bila prirodno potomstvo iz njenog braka sa Josifom. Isus je bio Marijin sin prvenac[53], što ne znači da je bio i njeno jedino dete, već se nameće zaključak da je kasnije imala i drugorođeno dete, a verovatno i treće itd. Sveto pismo spominje četiri Isusova brata: Jakova, Josiju, Simona i Judu.[54] Kada su se stanovnici Nazareta čudili otkuda Isusu tolika “premudrost i moć”, oni spominju i njegove sestre govoreći: “Nisu li i njegove sestre sve kod nas?”. Reč sestre je u množini, pa tako znamo da je Isus imao najmanje dve, a možda i više sestara, pošto ovaj tekst govori o svim njegovim sestrama. Uobičajeno je da, ako govorimo o dve osobe upotrebljavamo reč obe, a ne sve. Može se zaključiti da Sveto pismo govori o najmanje tri sestre. Dakle, ako je Isus imao četiri brata i tri sestre, polubraću i polusestre, tada je Marija rodila osmoro dece.

Pismo kaže da je Josif “... ne pozna dok ne rodi sina, kome nadenu ime Isus”.[55] Josif je “nije poznao” do Isusovog rođenja, no nakon što je Isus bio rođen, Marija i Josif su počeli da žive kao muž i žena, pa im se rodilo još dece. Tvrdnja da je Josif sačuvao Mariju tako da je ostala devica celog života, u potpunoj je suprotnosti sa Biblijom.

Kroz vreme otpadanja od istinite vere, a da bi se Marija što više poistovetila sa paganskom boginjom Majkom, izmišljeno je da se Marijino telo nije raspalo, već da je u telu uznesena u nebo i da je sada “kraljica neba”. Sve do 20. veka doktrina o Marijinom vaznesenju nije bila zvanično uspostavljena od strane Rimokatoličke crkve. Tek je 1951. godine papa Pije XII proglasio da se Marijino telo nije raspalo, već da je prenešeno u nebo.[56] Reči svetog Bernarda ovako sumiraju taj stav Rimokatoličke crkve: “Treći dan nakon Marijine smrti, kada je sveto telo bilo uzneseno u nebeski raj... grob nije imao moć nad onom koja je bila bezgrešna... Ali, nije bilo dovoljno da Marija bude samo prihvaćena u nebo. Ona nije mogla biti samo običan stanovnik neba... ona je posedovala dostojanstvo nedostižno čak i najvišim arhanđelima. Marija je bila krunisana od strane večnog Oca: postavljena je na presto s desne strane svome sinu... Sada, iz dana u dan, iz sata u sat, moli za nas, postiže milost za nas, čuva nas od opasnosti, štiti nas od iskušenja, izliva na nas blagoslove.”

Sve takve ideje u vezi Marije povezane su sa verovanjem da je ona bila telesno uznesena na nebo. Naravno, Biblija ne govori apsolutno ništa u vezi Marijinog uznesenja. Upravo suprotno tome, Jovan piše: “Niko se ne pope na nebo, osim onog koji siđe s neba, Sin čovečiji...”.[57]

Samo je Isus Hristos taj koji sedi Bogu s desne strane. On je taj koji izliva blagoslove na ljude, a ne njegova majka.

U uskoj vezi sa molitvama Mariji je i predmet nazvan krunica, lančić sastavljen od petnaest sekcija sitnih kuglica od kojih je svaka sekcija označena jednom debljom kuglicom. Krajevi lančića spojeni su medaljicom s utisnutim Marijinim likom, za koju je spojen kratak lančić na čijem se kraju nalazi raspelo. Kuglice na krunici služe za brojanje molitvi, molitvi koje se neprekidno ponavljaju. Iako je taj predmet u širokoj upotrebi u Rimokatoličkoj crkvi, poznato je da ne potiče iz hrišćanstva, već je i ranije bio poznat u mnogim zemljama. Katolička enciklopedija navodi: “U skoro svim zemljama susrećemo se sa nečim što predstavlja brojanice molitava ili krunice”. Dalje nastavlja s nabrajanjem brojnih primera, uključujući tu i kipove iz drevne Ninive: dve krilate žene s krunicama u rukama, koje se mole pred svetim drvetom. Vekovima se među muslimanima za nabrajanje Alahovih imena upotrebljava ogrilica sa 33, 66 ili 99 kuglica. Marko Polo je bio vrlo iznenađen kadа je u 13. veku video kako malabarski kralj koristi brojanicu od dragog kamenja za brojanje svojih molitvi. Sveti Franjo Ksaverski i njegovi pratioci takođe su bili zapanjeni kada su videli da su krunice poznate i bliske japanskim budistima.[58]

Oko 800 godina pre Hrista među Feničanima je niz kuglica, koji je predstavljao krunicu, korišćen u obožavanju Astarote ili Aštarte, boginje Majke.[59] Krunica se može videti i na starom feničanskom kovanom novcu. Bramani još od davnina koriste brojanice sa više desetina ili stotina kuglica. Poštovaoci indijskog boga Višne daju svojoj deci brojanice sa 108 kuglica. Sličnu brojanicu koriste i milioni budista u Indiji i Tibetu. Šivini obožavatelji koriste brojanicu uz pomoć koje ponavljaju, ako je moguće, svih 1008 imena svog božanstva.[60]

Nizovi kuglica za nabrajanje molitava su bile poznate i u maloazijskoj Grčkoj. Po mišljenju autora Hislopa, takva je bila namena ogrlice koja se može videti na Dijaninom kipu. On takođe ističe da su posebne ogrlice koje su u starom Rimu nosile žene, takođe služile za nabrajanje i pamćenje molitava, a nazivale su se monile, što je značilo “podsetnik”.[61]

Najvažnija i najučestalija molitva krunice je “Zdravo Marijo”, koja glasi: “Zdravo Marijo, milosti puna, Gospodin s tobom, blagoslovena ti među ženama i blagosloven plod utrobe tvoje Isus. Sveta Marijo, majko Božja, moli za nas grešnike sada i na čas smrti naše, amen.” Katolička enciklopedija ističe da “postoji slabašan ili nikakav trag molitve Zdravo Marijo kao prihvaćene formule pobožnosti pre 1050. godine.”[62] Kompletna krunica uključuje 53 molitve “Zdravo Marijo”, 6 molitvi “Oče naš”, 5 “Otajstava”, 5 meditacija o otajstvima, 5 “Slava Ocu” i “Apostolsko verovanje”. Može se zapaziti da se “Zdravo Marijo” ponavlja skoro devet puta češće nego “Oče naš”. Može li molitva koju su sastavili ljudi, a upućena je Mariji, da bude devet puta važnija i delotvornija od molitve upućene Bogu, koju nas je naučio Isus?

Obožavatelji boginje Dijane stalno su ponavljali religijsku frazu, kao na primer u Efesu kada su “povikali svi u glas, i vikahu oko dva sata: velika je Dijana Efeska!”.[63] Isus je govorio da je takvo ponavljanje molitve paganski običaj. “Kad se molite”, rekao je on, “ne umnožavajte prazne reči kao pagani, koji misle da će zbog mnoštva svojih reči biti uslišani. Ne budite kao oni, jer zna Otac vaš šta vama treba i pre vaše molitve”.[64] U tom odeljku Svetog pisma Isus jasno upućuje svoje sledbenike da ne mole jednu molitvu ponavljajući je u nedogled. Značajno je da zapazimo da im je upravo nakon toga upozorenja, rekao: “Ovako se dakle molite: Oče naš, koji si na nebesima...”, pa je predao svojim učenicima primer molitve, koju mi nazivamo molitvom “Oče naš”. Isus je ovu molitvu istakao kao suprotnost paganskim molitvama, pa ipak su rimokatolici naučeni da mole tu molitvu ponavljajući je. Ali, ako je to molitva koja se ne treba uzastopce ponavljati, koliko to onda tek važi za molitvu Mariji, molitvu koju je izmislio čovek. Učenje molitvi napamet i njihovo ponavljanje u nedogled uz pomoć krunice, više liči na proveru pamćenja, nego na spontano obraćanje Bogu iz srca.

4. poglavlje

Sveci, praznici i simboli

Kao dodatak molitvama upućenim Mariji, rimokatolici takođe poštuju i razne svece, kojima se i mole. Prema katoličkom shvatanju to su mučenici ili drugi značajniji ljudi iz crkve, koje su pape nakon njihove smrti proglasile svecima.

U mnogim umovima reč “svetac” označava osobu koja je postigla neki poseban stepen pobožnosti, Hristovog sledbenika kome nema premca. Međutim, prema Bibliji, svi istinski hrišćani su sveci, čak i oni kojima, na žalost, nedostaje duhovna zrelost i saznanja. Tako su Pavlova pisma hrišćanima u Efesu, Filibi, Korintu ili Rimu, bila upućena “svetima”[65]. Sveti su, kao što se može videti, bili živi ljudi, a ne oni koji su umrli.

Ako želimo da se “svetac” moli za nas, on mora biti živa osoba. Ako pokušavamo da komuniciramo s ljudima koji su mrtvi, što je to nego jedan oblik spiritizma? Biblija osuđuje i izriče prokletstvo nad svim pokušajima komunikacije s mrtvima.[66] Ipak mnogi izgovaraju “Apostolsko verovanje” koje kaže: “Verujemo... u zajedništvo svetih” (zajedništvo sa svetima. Prim. Prev.), sa pretpostavkom da to uključuje i ideju o molitvama mrtvima i za mrtve. U vezi s tim, Katolička enciklopedija ističe: “Katoličko učenje u pogledu molitvi za mrtve, neodvojivo je povezano s doktrinom... zajedništva svetih, koja je deo Apostolskog verovanja.” Zato se posebno preporučuju molitve “svim svecima i mučenicima ili nekom određenom između njih”.[67] Doslovni zaključak koncila u Trentu je da “sveti koji vladaju s Hristom prinose Bogu svoje molitve za ljude. Dobro je i korisno prizivati ih, oslanjati se na njihove molitve, potporu i pomoć za postizanje blagodati od Boga.”[68]

Koje su zamerke takvim verovanjima? Pustićemo da sama Katolička enciklopedija odgovori na to pitanje: “Glavne zamerke protiv prizivanja svetaca i njihovog posredovanja su da su te doktrine protivne veri i pouzdanju koje trebamo imati samo u Boga... i da se one ne mogu dokazati iz Biblije.”[69] S tom tvrdnjom možemo da se složimo. Nigde u Svetom pismu ne piše da živi mogu biti blagoslovljeni ili imati neku korist kroz posredovanje mrtvih, ili zbog njihovih molitvi. Umesto toga, katoličke doktrine u vezi “svetaca” vrlo su slične starim paganskim shvatanjima u vezi “bogova”.

Ako se ponovo vratimo Vavilonu, “majci” mnogobožačke religije, pronaći ćemo da su se tamo ljudi molili mnoštvu božanstava i služili im. Vavilonski sistem se razvijao sve dok nije imao oko 5000 bogova i boginja.[70] Na isti način kao što katolici veruju u vezi sa svojim “svecima”, i Vavilonci su verovali da su njihovi “bogovi” nekada bili živi heroji na Zemlji koji su sada na višem položaju.[71] “Svaki mesec i svaki dan u mesecu bili su pod zaštitom određenog božanstva.” Postojao je bog za svaki problem, bog za svako zanimanje, bog za ovo i bog za ono...

Poput obožavanja velike Majke, ti koncepti u vezi “bogova” proširili su se iz Vavilona među sve narode. Čak su i kineski budisti poštovali “razna božanstva, poput boginje mornara, boga rata, bogove dobrosusedstva ili različitih profesija.”[72]

Sirijci su verovali da je moć božanstava ograničena na određena područja. O tom verovanju možemo da čitamo u jednom tekstu zapisanom u Bibliji: “Njihovi su bogovi gorski bogovi, zato nas nadjačaše; nego da se bijemo s njima u polju, zasigurno ćemo ih nadjačati”.[73]

Kada je Rim osvojio svet, te ideje su bile vrlo raširene, kao što ćemo videti iz sledećeg prikaza. Brigit je bila boginja kovača i poezije, a Junona Regina ženstvenosti i braka. Minerva je bila boginja mudrosti, zanata i muzičara, dok je Venera bila boginja seksualne ljubavi i rađanja. Vesta je bila boginja pekara i svete vatre, a Ops bogastva i obilja. Ceres je bila boginja žita, pšenice i vegetacije (od njenog imena potiče engleska reč cereal - žitarice). Herkules je bio bog vina i veselja, Merkur je bio bog govornika, a prema starim pričama i sam je bio govornik, što nam objašnjava zašto su ljudi u Listri mislili da je apostol Pavle bog Merkur.[74] Božanstva Kastor i Poluks su bili zaštitnici Rima i putnika na moru. Kronos je bio čuvar zakletve, a Janus bog vrata i kapija. “Postojali su bogovi koji su nadzirali svaki trenutak ljudskog života, bogovi kuće i vrata, hrane i pića, zdravlja i bolesti.”[75]

Samo je još korak nedostajao da se te ideje o bogovima i boginjama, povezane s različitim aspektima svakodnevnog života, toliko ukorenjene u paganskom Rimu, konačno fuzionišu sa Rimskom crkvom. Budući da su se obraćenici iz neznaboštva nerado odvajali od svojih božanstava osim ako bi pronašli zadovoljavajuću zamenu u hrišćanstvu, svojim bogovima i boginjama su jednostavno izmenili imena i nazvali ih “svecima”. Stara ideja o bogovima povezanim s određenim preokupacijama i danima, nastavila je svoje postojanje u rimokatoličkom verovanju u svece i njihove dane (“blagdane”, “svece”).

U Rimokatoličkoj crkvi postoje sveci za sledeće:

Atlete Sv. Sebastijan 20. januar

Pekari Sv. Elizabeta 19. novembar

Bankari Sv. Matej 21. septembar

Prosjaci Sv. Aleksije 17. juli

Knjižari Sv. Ivan od Boga 8. mart

Zidari Sv. Stjepan 26. decembar

Građevinari Sv. Vinko 5. april

Svećari Sv. Bernard 20. avgust

Komedijaši Sv. Vid 15. juni

Kuvari Sv. Marta 29. juli

Zubari Sv. Apolonija 9. februar

Lekari Sv. Luka 18. oktobar

Izdavači Sv. Ivan Bosko 31. januar

Ribari Sv. Andrija 30. novembar

Cvećari Sv. Doroteja 6. februar

Šeširdžije Sv. Jakov 11. maj

Domari Sv. Ana 26. juli

Lovci Sv. Hubert 3. novembar

Radnici Sv. Jakov Veliki 25. juli

Advokati Sv. Ivon 19. maj

Muzičari Sv. Cecilija 22. novembar

Beležnici Sv. Marko evanđelista 25. april

Babice Sv. Katarina 30. april

Soboslikari Sv. Luka 18. oktobar

Farmatičari Sv. Gema 11. april

Štukaturi Sv. Bartolomej 24. avgust

Mornari Sv. Ivan Nepomuk 16. maj

Naučnici Sv. Albert 15. novembar

Pevači Sv. Grgur 12. april

Metalci Sv. Eligije 1. decembar

Studenti Sv. Toma Akvinski 7. april

Hirurzi Sv. Kuzma i Damjan 27. septembar

Krojači Sv. Bonifacije 5. juni

U rimokatolicizmu postoje i sveci za :

Neplodne žene Sv. Antun

Stare cure Sv. Andrija

Pivopije Sv. Nikola

Siromahe Sv. Lovro

Decu Sv. Dominik

Trudnice Sv. Žerar

Domaće životinje Sv. Antun

Televiziju Sv. Klara

Iseljenike Sv. Franjo

Iskušenje Sv. Siracije

Porodične probleme Sv. Eustahije

Hvatanje lopova Sv. Gervazije

Vatru Sv. Lovro

Dobijanje dece Sv. Felicija

Sticanje muža Sv. Josip

Sticanje žene Sv. Ana

Poplave Sv. Kolumban

Oluje i gromove Sv. Barbara

Katolici su podučavani da se mole za pomoć pojedinim “svecima” kada se nalaze u sledećim problemima:

Artritis Sv. Jakov

Epilepsija, živci Sv. Vid

Pasji ugriz Sv. Hubert

Groznica Sv. Juraj

Ugriz zmije Sv. Hilarije

Bolesti stopala Sv. Viktor

Slepilo Sv. Rafael

Žučni kamenac Sv. Liberije

Rak Sv. Peregrina

Kostobolja Sv. Andrija

Grčevi Sv. Moris

Glavobolja Sv. Denis

Gluvoća Sv. Kadok

Srčani problemi Sv. Ivan od Boga

Bolesti prsiju Sv. Agata

Ludilo Sv. Dimpna

Očne bolesti Sv. Lucija

Kožne bolesti Sv. Rok

Bolesti grla Sv. Blaž (Vlaho)

Neplodnost Sv. Žil

Sveti Hubert je rođen oko 656. godine, a na ovoj listi se pojavljuje kao zaštitnik lovaca i iscelitelj hidrofobije. Pre svog obraćanja skoro svo vreme je provodio u lovu. Prema legendi, ujutro na Veliki petak, dok je progonio jelena, ovaj se naglo okrenuo i Hubert je ugledao raspelo između jelenovih rogova i čuo glas koji mu je rekao da se obrati Bogu...

Postavlja se pitanje zašto se moliti svecima kada religiozni ljudi imaju direktan pristup Bogu u molitvi? Katolike uveravaju da kroz molitve svecima mogu da dobiju pomoć koju im Bog inače ne bi pružio! Rečeno im je da “mole, prvo svetu Mariju i svete apostole mučenike, sve Božje svece... da ih učine svojim prijateljima i zaštitnicima, i usrdno ih mole za pomoć u zlu, s nadom da će Bog dati zaštitniku ono što bi inače odbio molitelju.”[76] Prema svemu što smo do sada razmatrali, izgleda očigledno da se rimokatolički sistem svetaca-zaštitnika razvio iz ranijih verovanja u bogove posvećene danima, zanimanjima i raznim potrebama ljudskog života.

Mnoge stare legende koje su bile povezane s paganskim bogovima, jednostavno su bile prenesene na svece. Katolička enciklopedija čak otvoreno kaže da te “legende ponavljaju koncepcije koje se nalaze u predhrišćanskim religijskim pričama... Ta legenda nije hrišćanska, već samo hristijanizovana... Bilo je lako preneti koncepcije koje su ljudi antike imali o svojim herojima, na hrišćanske mučenike. Taj transfer je bio sproveden u brojnim slučajevima gde su onda hrišćanski sveci postali naslednici lokalnih božanstava, a hrišćansko bogosluženje potisulo staro lokalno bogosluženje. To nam objašnjava veliki broj sličnosti između bogova i svetaca.”[77]

Kako su vremenom paganizam i hrišćanstvo bili mešani u jednu religiju, ponekad je nekome svecu davano ime slično imenu paganskog boga koga zamenjuje. Boginji Viktoriji Alpskoj ime je bilo promenjeno u sveta Viktorija; Čeronu u sveti Ceranije; Artemidi u sveta Artemidija; Dionizu u sveti Dionizije itd. Boginja Brigit (smatrana je kćerkom boga sunca, i prikazivana s detetom na rukama) bila je lako preimenovana u svetu Brigitu. U pagansko doba njen glavni hram na Kildaru je bio nastanjen devicama vestalkama koje su čuvale svetu vatru. Kasnije je taj hram postao samostan, a njene vestalke – opatice. One su nastavile da održavaju ritualnu vatru, koja je nazvana “vatrom svete Brigite”.[78]

Najočuvaniji antički hram u današnjem Rimu je Panteon, koji je u davnim vremenima bio posvećen (prema natpisu nad portalom) “Jovu i svim bogovima”. Taj isti hram je papa Bonificije IV ponovo posvetio “Devici Mariji i svim svetima”. Takva praksa nije bila neuobičajena. Na mestima gde su se prvobitno nalazile paganske bogomolje i hramovi, često su bile pronalažene crkve ili ruševine crkvi... (Tako je, npr. Crkva sv. Donata u Zadru sagrađena na temeljima Posejdonovog hrama. prim. prev.). Takođe je do izvesne mere istina da je ponekad svetac, čija je pomoć bila prizivana u hrišćanskoj bogomolji, imao neke spoljne sličnosti s božanstvom koje se pre slavilo na tom mestu. Tako je u Atini hram iscelitelja Asklepija... “kad je postao crkva, posvećen dvojici svetaca koje su atinski hrišćani prizivali kao čudotvorne iscelitelje, Kuzmi i Damjanu.”[79]

Pećina u Vitlejemu koju pokazuju kao mesto na kom se rodio Isus, prema Jeronimu je zapravo bila kamena bogomolja u kojoj je obožavan vavilonski bog Tamuz.

Širom rimske imperije paganizam je umro u jednom obliku, da bi ponovo oživio u Rimokatoličkoj crkvi. Zato ne samo da je nastavila da postoji odanost starim božanstvima (u novom obliku), već se nastavilo i korišćenje njihovih kipova. U nekim slučajevima istim kipovima koji su bili poštovani kao paganski bogovi, data su imena hrišćanskih svetaca. Kroz vekove je pravljeno sve više kipova, tako da danas u Evropi postoje crkve koje poseduju čak po dve, tri pa i četiri hiljade kipova.[80]

U ogromnim impresivnim katedralama, malim kapelicama, kapelicama uz ulice, pa i na vetrobranima automobila, može se videti obilje katoličkih kipova. Korišćenje takvih kipova u Rimokatoličkoj crkvi daje nam još jedan ključ za rešenje misterije modernog Vavilona. Kao što Herodot navodi, Vavilon je bio izvor iz kog su potekli svi sistemi idolatrije i raširili se među narode. Povezivati reč “idol” s kipovima Marije i svetaca može nekome da zvuči vrlo neugodno, ali može li to da bude potpuno netačno?

U katoličkim spisima je priznato da su nebrojeno puta među različitim narodima kipovi svetaca obožavani na praznoverne načine. Ipak, takve zloupotrebe se obično smeštaju u prošlost. Objašnjava se da u ovo prosvetljeno doba ne postoji obrazovana osoba koja bi stvarno obožavala sam predmet, već ono što taj predmet predstavlja. U osnovi, to je i istina, ali nije li takođe istina da paganska plemena koja koriste idole (bez sumnje idole za obožavanje bogova - demona), u većini slučajeva i ne veruju da je sam idol bog, već da samo predstavlja boga (tj. demona) koga obožavaju?

Neki tekstovi u Katoličkoj enciklopediji pokušavaju da objasne da je korišćenje kipova ispravno, jer oni samo predstavljaju Hrista ili svece. “Počast koja im se odaje prenosi se na osobe koje oni predstavljaju, tako kroz kipove koje ljubimo i pred kojima klečimo i otkrivamo glave, mi uzvisujemo Hrista i poštujemo svece čije su oni slike.”[81]

Svejedno, nisu svi hrišćani uvereni da je ovo objašnjenje dovoljno ubedljivo da se mogu zanemariti biblijski stihovi poput ovih iz 2. Mojsijeve 20:4,5: “Ne gradi sebi lik rezani, niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na Zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti.”

U Starom zavetu, kada su Izraelci osvojili paganski grad ili zemlju, nije im bilo dopušteno da prihvate idole tih ljudi u svoju religiji. Te idole je trebalo da unište, čak i ako su bili prekriveni srebrom ili zlatom. “Rezane bogove njihove spali ognjem, nemoj da se polakomiš na srebro ili zlato što je na njima i da ga uzmeš, da ti ne bude zamka, jer je gadno pred Gospodom Bogom tvojim”[82]. Rečeno im je da“unište sve njihove slike” - slike paganskih božanstava.[83]

Do koje mere je trebalo da ta upustva budu sprovedena u Novom zavetu, vekovima je bilo predmet debate. Katolička enciklopedija nam daje istorijski okvir, pokazujući kako su se ljudi borili pa čak i umirali zbog tog pitanja, posebno u 8. veku. Premda podržava upotrebu kipova i slika, ipak kaže: “Igleda da je kroz mnoge vekove među nekim hrišćanima postojala nesklonost prema svetim slikama, sumnja da je njihova upotreba idolatrija ili bi mogla to da postane”, pa se navodi nekoliko katoličkih biskupa koji su delili to mišljenje.[84] Svakako, borbe i ubijanja zbog ovog pitanja, bez obzira na kojoj bili strani, protivno je Hristovom učenju.

Oko glava svojih bogova mnogobošci su crtali krug ili oreol, pa se ta praksa nastavila i u umetnosti Rimske crkve. Na priloženoj ilustraciji vidimo svetog Avgustina s okruglim diskom oko glave, kako ga prikazuju u katoličkim knjigama. Svi katolički sveci se prikazuju na taj način, ali da bi se uverili da je taj običaj samo pozajmljen iz paganstva, dovoljno nam je da pogledamo crtež Bude (na sledećoj strani) koji takođe nosi taj okrugli simbol oko glave! Umetnici i kipari drevnog Vavilona stavljali su disk ili oreol oko svakog bića koje su hteli da prikažu kao boga ili boginju.[85] Pagansku boginju sunca Kirku, Rimljani su prikazivali s krugom oko glave. Od svoje primene u paganskom Rimu, taj isti simbolizam je prešao u papski Rim, gde je nastavio da postoji sve do današnjeg dana, što se vidi na hiljadama slika Marije i svetaca. Na slikama koje prikazuju Hrista, on je naslikan sa “zlatnim zrakama” oko glave, što je potpuno identično načinu na koji su pagani vekovima prikazivali boga sunca.

Crkva u prva četiri veka nije koristila Hristove slike. Sveto pismo nam ne daje nikakav Isusov fizički opis na osnovu kojeg bi mogao da bude napravljen verodostojan portret. Očigledno je da su slike Hrista, a takođe i Marije i svetaca, proizašle iz mašte umetnika. Trebalo bi napraviti samo kratku studiju religijske umetnosti i videlo bi se da se u raznim periodima istorije među različitim nacijama mogu pronaći Hristove slike koje se veoma razlikuju jedna od druge. Očigledno je da ne mogu sve one da prikazuju njegov fizički izgled. S obzirom da se On, po Bibliji, vazneo na nebo, mi ga više ne poznajemo “po telu”.[86] Zato što je “proslavljen” (Jovan 7:39), On poseduje “proslavljeno telo”.[87] Čak ni najbolji svetski umetnik ne može da naslika Hrista Cara u svoj njegovoj lepoti. Ni jedna slika, pa ni najbolja, neće nikada moći da prikaže koliko je On u stvarnosti veličanstven.

 

 

5. poglavlje

Obelisci, hramovi i tornjevi

Stari narodi o kojima govorimo, nisu samo izrađivali kipove bogova i boginja u ljudskom obliku, već i mnoge predmete koji su imali skriveno, tajanstveno značenje, a bili su deo paganskog bogosluženja. Nezaobilazan primer za to nalazimo u upotrebi antičkih obeliska.

Diodor govori o obelisku visokom oko 40 metara koji je u Vavilonu izgradila carica Semiramida.[88] Biblija takođe spominje kip u Vavilonu koji je bio širok oko 2,7 i visok 27 metara: “Popadaše i pokloniše se zlatnom kipu koji podiže car Navuhodonosor”.[89]

Ipak, upotreba obeliska je bila najraširenija u Egiptu, najranijem uporištu misterijske religije. Mnogi obelisci se još uvek nalaze u Egiptu, iako su neki preneseni u druge zemlje. Jedan se nalazi u njujorškom Central parku, drugi u Londonu, dok su neki preneseni u Rim.

Obelisk je izvorno povezan s obožavanjem sunca, simbolom Vala ili Baala, što je bila Nimrodova titula. Kada su odbacili spoznaju istinskog Boga, stari narodi su, uvidevši da daje život čoveku i biljkama, smatrali sunce bogom, velikim darodavcem života. Obelisk je za njih imao i seksualno značenje. Shvatajući da život nastaje kroz seksualno sjedinjenje, falus (muški polni organ) bio je zajedno sa suncem smatran simbolom života. Zato su ta verovanja bila predstavljena obeliskom.”[90]

Reči kipovi ili likovi u Bibliji, prevod su nekoliko različitih jevrejskih reči. Jedna od njih je reč matzebah, što znači stubovi ili obelisci.[91] Druga reč je hammanim, što znači sunčani stubovi, kipovi ili obelisci posvećeni suncu.[92]

Da bi obelisci imali njima pripisan simbolizam, postavljani su u uspravan položaj. Pokazivali su gore prema suncu, a kao simbol falusa, uspravan položaj je takođe imao očigledno značenje. Imajući to na umu, zanimljivo je primetiti da je prilikom izricanja Božje osude tog krivog bogosluženja, rečeno da se ti likovi “neće više podizati” (doslovno - neće se ostaviti da stoje uspravno), već će biti srušeni.[93]

Postavljanje obeliska na ulazima paganskih hramova očigledno nije bila neobična praksa u to doba. Jedan je, npr. stajao na ulazu hrama u Tumu, a drugi ispred hrama u Hatoru, “Horusovom (Tamuzovom) prebivalištu”.[94] Veoma je interesantno da postoji obelisk na ulazu u Crkvu svetog Petra u Rimu, kao što pokazuje fotografija. To nije kopija egipatskog obeliska, već upravo jedan od onih koji su stajali u Egiptu u antičko doba!

Kada je misterijska religija stigla u Rim, ne samo da su se tamo po naredbi careva gradili obelisci, već su se uz velike troškove transportovali iz Egipta. Od 37. do 41. godine nakon Hrista Kaligula je iz Heliopolisa u Egiptu preneo obelisk koji sada stoji u Vatikanu. Postavio ga je u svom cirkusu na vatikanskom brdu, na mestu gde danas stoji Crkva svetog Petra.[95] Heliopolis je grčki naziv za Betšemeš (“kuća sunca”, prim. prev.), koji je bio centar egipatskog obožavanja sunca u to vreme.

U Starom zavetu se spominju obelisci koji su tamo bili postavljeni kao “stubovi u domu sunčanom” (tj. u Heliopolisu)[96]! Upravo taj isti obelisk koji je nekada stajao pred drevnim hramom koji je bio centar egipatske religije, sada stoji pred rimskom “Majkom crkvom”! Izgleda da je to nešto više od puke koincidencije.

Vatikanski obelisk od crvenog granita je visok 25 metara (40 metara s postoljem) i težak je 320 tona. Na sadašnju lokaciju ispred crkve na Trgu svetog Petra premešten je 1586. godine po naredbi pape Siksta V. Naravno, premeštanje ovog obeliska je bio veoma težak zadatak u to doba. Mnogi su preduzetnici odbili da prihvate taj izazov, posebno zato što je papa odredio smrtnu kaznu za izvođače posla ako obelisk padna i razbije se![97]

Konačno se čovek po imenu Domeniko Fontana prihvatio odgovornosti. Sa 45 vitala za dizanje, 160 konja i ekipom od 800 radnika, započeo je premeštanje. Bilo je to 10. septembra 1586. godine. Mase ljudi su ispunile prostrani trg. Od posmatrača se, pod pretnjom smrtne kazne, zahtevalo da ćuti dok se obelisk premešta. Konačno, nakon što su bili blizu neuspeha, obelisk je bio podignut, uz zvonjavu stotinu zvona, grmljavinu topova i glasno klicanje mnoštva. Egipatski idol je bio “posvećen krstu” (na vrhu obeliska se nalazi krst koji navodno sadrži komad krsta na kome je bio razapet Hristos), odslužena je misa i papa je blagoslovio radnike i njihove konje.[98]

Crtež na drugoj strani prikazuje oblik Crkve svetog Petra i kružno dvorište ispred nje. U centru tog dvorišta nalazi se obelisk. Dvorište je omeđeno sa 248 dorskih stubova koji koštaju oko milion dolara. Ti stubovi su izrađeni po uzoru na stubove u paganskim hramovima.

Poput obeliska, paganski stubovi su često bili obožavani kao misterijske forme falusa. U predvorju paganskog hrama boginje Majke u Heliopolisu postoji natpis koji se odnosi na stubove, a koji glasi: “Ja, Dionizije, posvećujem ove faluse Heri, svojoj pomajci.”[99]

Kao što su rimokatoličke vođe iz paganstva pozajmile neke druge ideje, postao je običaj da se grade raskošni i skupi hramovi. Te vođe svetovnih pogleda mislile su da je potrebno graditi hramove koji će sjajem zaseniti hramove stare rimske religije.

Znamo da je Bog za vreme Solomunove vladavine uputio ljude da mu sagrade hram da bi u njemu “nastanio svoje ime”. Međutim, u Novom zavetu je jasno da Sveti Duh više ne boravi u hramovima načinjenim ljudskom rukom.[100] Bog sada boravi u svojim ljudima, svojoj istinskoj Crkvi, putem Duha. Pavle kaže: “Vi ste crkva Božja i Duh Božiji živi u vama”.[101] Shvatajući ovo prvi hrišćani, ispunjeni Svetim Duhom, nisu nikada čeznuli za time da grade velelepne hramove. Radije su se bavili propovedanjem Jevanđelja. Nisu gubili vreme na bavljenje finansijama i sticanje novca da bi mogli da sagrade lepšu zgradu nego što je bio hram sa druge strane ulice. Prema Halley’s Bible Handbook ne postoji zapis da je pre 222-235. godine nakon Hrista bila građena bilo kakva crkvena zgrada!

To ne znači da je loše imati crkvene zgrade. Verovatno je razlog zbog čega crkvene zgrade nisu bile građene ranije bio taj što zbog progona hrišćani nisu imali pravo vlasništva. Međutim, da im je je to bilo dozvoljeno, sigurno bi takve građevine bile krajnje jednostavne, a ne za spoljašnje pokazivanje. Oni ne bi pokušavali da se nadmeću sa skupo ukrašenim paganskim hramovima, kao što su na primer bili Dijanin hram u Efesu ili rimski Panteon.

Kad se za vreme Konstantina Crkva domogla političke vlasti i bogastva, stvoren je uzor za gradnju raskošnih i skupih crkvenih građevina koji postoji do naših dana. Ta ideja se toliko ukorenila u ljudskom shvatanju da reč crkva za većinu ljudi oznažava građevinu. Ono što ta reč označava u Bibliji je grupa ljudi koji su hram Duha Svetoga! Koliko god to možda zvuči neobično, crkvena zgrada može da bude potpuno uništena, a da stvarna Crkva (ljudi) nastavi da postoji.

Većina skupih crkvenih građevina koje su vekovima bile građene, obično su imale oblik tornja. Svaka generacija graditelja crkvi mahom je kopirala stil prethodne generacije, verovatno i ne razmišljajući o poreklu ideje. Neki tornjevi su koštali čitavo bogatstvo, a da nisu ni malo doprineli duhovnim vrednostima. Isus, naravno, nikada nije gradio takve građevine dok je bio na zemlji, niti je dao bilo kakva upustva da se one grade nakon njegovog odlaska. Kako je onda u crkvenoj arhitekturi započela ta tradicija građenja tornjeva?

Ako nam čitalac dopusti, uzeli bismo slobodu da predložimo objašnjenje koje nas upućuje nazad na Vavilon, na poznatu priču o Vavilonskoj kuli. Ljudi su rekli “hajde da pravimo opeke... hajde da sazidamo grad i kulu, čiji će vrh stići do neba...”.[102] Izraz “do neba” je bez sumnje jezička figura koja označava veliku visinu, kao što je to slučaj kod opisa gradova čiji zidovi dopiru “do neba”.[103] Postoji dovoljno indicija da je toranj (obično nazivan “zigurat”) bio u uskoj vezi s njihovom religijom – obožavanjem sunca.

“U odnosu na druge vavilonske spomenike, zigurat, koji se isticao visinom, svakako je bio jedna od najspektakularnijih građevina svog vremena, uzdižući se nadmoćno iznad ogromnog zida s hiljadu tornjeva... Oko nepreglednog trga bile su sagrađene sobe za hodočasnike, kao i za sveštenike koji su održavali zigurat. Koldvej tu kolekciju građevina naziva ‘vavilonski Vatikan’.”[104]

Navodi se da je jedno od značenja imena boginje Astarote (Semiramide), “žena koja pravi tornjeve” a piše se kao “Asht-tart”.[105] Boginja Kibela (koja se takođe, poistovećuje sa Semiramidom) bila je poznata kao boginja koja nosi toranj. Prva koja je podizala tornjeve u gradovima i bila prikazivana sa krunom u obliku tornja na glavi (kako kaže Ovidije) bila je Dijana (crtež na strani 17). U simbolizmu katoličke crkve toranj je znak device Marije![106]

Koliko je poznato, neki antički tornjevi su bili građeni u vojne svrhe kao osmatračnice, ali mnogi tornjevi sagrađeni u Vavilonskom carstvu imali su isključivo religijsku namenu i kao takvi bili su povezani sa hramom. U to doba, kada je stranac ulazio u neki vavilonski grad, nije imao poteškoće da pronađe hram jer je “njegov toranj mogao da se vidi”[107] kako se uzdiže visoko iznad ravnih krovova gradskih kuća. Katolička enciklopedija navodi: “Upadljiva je činjenica da je većina vavilonskih gradova posedovala... hram-toranj.”[108]

Da li je moguće da je Vavilon, uz ostalo što smo već spomenuli, začetnik gradnje tornjeva sa religijskom namenom? Setimo se da je prilikom gradnje ogromne vavilonske kule počelo raseljavanje ljudi u sve krajeve sveta. Postoji verovatnoća da su prilikom tih migracija poneli i ideju o tornjevima. Iako su se ti tornjevi u raznim zemljama razvili u razne oblike, ipak su to ostali tornjevi, bez obzira na oblik!

Tornjevi su nezaobilazni deo kineske religije. Njihov naziv za toranj, “pagoda”, povezan je sa rečju “boginja”.

U hindu religiji se pagode ili tornjevi, “raštrkane po velikim hramskim imanjima... uzdižu iznad okolnog zemljišta svuda gde ljudi mogu da ih vide, pa se na taj način uzdiže predanost idolatrijskom bogosluženju. Mnoge od tih pagoda su visoke više desetina metara i ukrašene skulpturama koje prikazuju scene iz života bogova tog hrama ili značajnih svetaca.”[109]

Među muslimanima, takođe, postoje tornjevi vezani za njihovu religiju, koji su nešto drugačijeg oblika. Ilustracija prikazuje brojne tornjeve zvane “minareti” u Meki. Tornjevi ove vrste korišćeni su i u gradnji poznate Crkve svete Sofije u Konstantinopolju.

Toranj velike katedrale u Kelnu uzdiže se 157 metara iznad ulice, dok je toranj ulmske katedrale visok 161 metar. Čak i male kapele često imaju toranj iste vrste, što je tradicija koja se retko preispituje.

S vrhova mnogih crkvenih tornjeva prema nebu je uperen šiljati zvonik. Neki pisci povezuju, verovatno opravdano, zvonke i šiljate tornjeve s drevnim obeliskom. “Postoje dokazi”, kaže jedan od njih, “koji pokazuju da šiljati tornjevi naših crkava duguju svoje postojanje uspravljenim stubovima ili obeliscima koji su stajali pored hramova u prošlosti.”[110] Jedan drugi autor kaže: “Danas još uvek postoje značajni primerci originalnih faličkih simbola... šiljati tornjevi na crkvama... i obelisci... svi pokazuju uticaj naših predaka, poštovaoca falusa.”[111]

6. poglavlje

Da li je krst hrišćanski simbol?

Krst se smatra jednim od najvažnijih simbola Rimokatoličke crkve. Postavlja se na vrhove krovova i tornjeva, na oltarima, nameštaju i svešteničkoj obrednoj odeći. Temelji većine katoličkih crkvi izgrađeni su u obliku krsta. Zidovi svih katoličkih domova, bolnica i škola ukrašeni su krstovima. Svuda se krst poštuje na stotine načina.

Kada sveštenik škropi, “krsti” malo dete, pravi znak krsta iznad njegovog čela govoreći: “Primi ovaj znak krsta na čelo”. U toku “svete potvrde firme”, firmanik se takođe obeležava znakom krsta. Kada katolici ulaze u crkvenu zgradu, umaču prste desne ruke u “svetu vodu”, dotiču čelo, grudi, levo i desno rame praveći znak krsta. Isti znak se ponavlja i pre jela. U toku mise, sveštenik 16 puta pravi znak krsta, a oltar blagosilja 30 puta istim znakom.

Protestanske crkve uglavnom ne praktikuju pravljenje znaka krsta prstima, ne “krste se”, niti se klanjaju pred krstovima, a ne koriste ih ni kao objekte poštovanja, smatrajući da je taj običaj nebiblijski i praznoveran. Međutim, kod njih se krst još uvek zadržao na tornjevima, propovedaonicama i koristi se kao ukras.

Prvi hrišćani nisu prihvatali krst kao simbol od vrednosti, već kao “prokleto drvo”, sredstvo smrti i “sramote”.[112] Njihova vera je bila skoncentrisana na ono što se dogodilo na krstu i kroz tu veru spoznavali su potpuno oproštenje greha. To je bio smisao propovedanja apostola o krstu i njegovoj slavi.[113] Apostoli nikada nisu smatrali krst komadom drveta koji se može okačiti na lančić, staviti oko vrata i nositi kao zaštita ili ukras. Takva upotreba krsta pojavila se kasnije, tek početkom paganizacije hrišćanstva (ili kao što neki kažu “hristijanizacije paganizma”), kada se počelo učiti da je raspelo hrišćanski simbol.

Tako su 431. godine uvedeni krstovi u crkve i crkvene prostorije, a na zvonicima se nisu koristili sve do 586. godine.[114] U šestom veku raspelo je proglašeno svetim od strane Rimske crkve,[115] ali tek nakon drugog koncila u Efesu zahtevalo se da i privatne kuće poseduju krst.[116]

Iako se krst smatra hrišćanskim simbolom, nije tačno da potiče iz hrišćanstva, jer je u nekom od oblika bio sakralni simbol davno pre hrišćanske ere, i to među mnogim nehrišćanskim narodima. Prema An Expository Dictionary of New Testaments Words, krst je nastao među Vaviloncima, stanovnicima drevne Haldeje. “Crkveni oblik krsta, sastavljen od dve grede... poreklom je iz drevne Haldeje, a bio je korišćen kao simbol boga Tamuza (pošto je u obliku mističnog sloa Tau, incijala njegovog imena) u toj i u susednim zemljama, uključujući i Egipat... Da bi se uvećao uticaj crkvenog sistema, pagani su primani u crkve a da nisu bili obnovljeni putem vere, i uveliko im je dopuštano da zadrže svoje paganske oznake i simbole. Od tada je Tau ili T, u svom najčešćem obliku sa spuštenom prečkom, bio prihvaćen kao simbol Hristovog krsta.[117]

U bilo kojoj knjizi o Egiptu koja prikazuje stare spomenike i zidove drevnih hramova, moguće je videti upotrebu Tau krsta. Priložena ilustracija prikazuje egipatskog boga Amona kako drži Tau krst u ruci, dok donja ilustracija (iz palate Amenofisa IV iz Tebe, u Egiptu) prikazuje cara u molitvi. Iznad njegove glave nalazi s lik sunca s kog vise misterijski simboli boga sunca. Jedan istoričar ovako govori o Egiptu: “Nepromenjenog hiljadama godina, među najsakralnijim hijeroglifima pronalazimo krst u različitim oblicima... Ali jedan, koji je posebno poznat kao ‘egipatski krst’, ili Tau krst, u obliku slova T, često se prikazuje s krugom ili omčom iznad prečke. Ipak, taj mistični simbol nije bio tipičan samo za tu zemlju već je bio duboko obožavan... među Haldejcima, Feničanima, Meksikancima i svakom drevnom narodu na obe hemisfere.”[118]

Kako se simbol krsta proširio među mnoge narode, tako se i njegova upotreba razvila na različite načine. Među Kinezima “krst je poznat iz najranijih vremena... naslikan je na zidovima pagoda, na svetiljkama koje su korišćene za osvetlavanje najsvetijih odaja njihovih hramova.”[119]

Krst je vekovima bio sveti simbol u Indiji. Bio je korišćen za označavanje vrčeva sa svetom vodom uzetom iz reke Gang i kao simbol Jaina svetaca (“lišeni tela”). U centralnoj Indiji su pronađena dva nedovršena kamena krsta koji datiraju iz vremena davno pre hrišćanske ere – jedan visok 3 metra, a drugi 2,5. Budisti i brojne druge indijske verske grupe, označavali su glave svojih sledbenika znakom krsta.[120]

Na afričkom kontinentu, u Susi, domoroci uranjaju krst u reku Giči. Žene plemena Kabili, iako muslimanke, nose utetoviran znak krsta između očiju. U Wanyamwitzi zidovi su dekorisani krstovima. Jariksi koji su učvrstili kraljevsku lozu od Nigera do Nila, na svojim štitovima su imali nacrtan znak krsta.[121]

Kad su se Španci prvi put iskrcali u Meksiku “nisu mogli da prikriju čuđenje”, kaže Preskot, “kada su ugledali krst, sveto znamenje njihove vere, uzdignut kao objekat obožavanja na hramovima u Anahuaku. Španci nisu ni bili svesni da je krst bio simbol obožavanja od drevnih vremena... među paganskim narodima kojima nikad nije zasjala svetlost hrišćanstva.”[122]

U meksičkom gradu Palenque postoji hram koji je osnovao Votan u devetom veku pre naše ere, poznat kao “hram krsta”. Tamo je u centru kamenog oltara urezan krst veličine 2 puta 3,5 metra. Katolička enciklopedija objavljuje fotografiju tog krsta, kraj koje su reči: “predhrišćanski krst iz Palenquea.”[123]

U staro doba Meksikanci su obožavali krst kao tota (“naš otac”). Taj običaj da se komad drveta naziva “ocem”, takođe je spomenut u Bibliji. Kada su Izraelci mešali idolatriju sa svojom religijom, govorili su drvetu: “Ti si otac moj”.[124]

U dalekoj prošlosti Italije, pre nego što su ljudi znali bilo šta o umetnostima civilizacije, verovali su u krst kao religijski simbol. Bio je smatran zaštitnikom i postavljan na grobove. Rimski kovani novac iz 46. godine pre Hrista, prikazuje Jupitera koji drži dugačku vladalačku palicu na čijem kraju je krst.[125] Device Vestalke iz paganskog Rima, nosile su krstove na ogrlicama kao što to danas čine rimokatoličke časne sestre.[126]

Grci su crtali krstove na traku, koju je njihovo božanstvo, verzija vavilonskog Tamuza, nosilo oko glave. Porcelli spominje da je i Izida bila prikazivana s krstom na čelu, a da su njeni sveštenici nosili krstove u procesijama. Krst je nadvisivao Serapisov hram u Aleksandriji. Kad je iskopan hram Sfinge, utvrđeno je da je građen u obliku krsta. Tokom bitaka protiv Aleksandra Velikog (335. p.n.e.), Persijanci su nosili znakove u obliku krsta. U drevno doba krst su kao religijski simbol koristili i stanovnici Južne Amerike. Stanovnici Patagonije su tetovirali krstove na čela. U Peruu je pronađena drevna keramika sa znakovima krsta. Spomenici pokazuju da su asirski kraljevi nosili krstove na ogrlicama, kao što su to činili i neki od stranaca koji su se borili protiv Egipćana.[127] Krstovi su bili naslikani i na odeći drevnog naroda iz petnaestog veka pre naše ere.[128]

Katolička enciklopedija kaže da “znak krsta, predstavljen u svom najjednostavnijem obliku s dve linije prekrštene pod pravim uglom, uveliko prethodi dolasku hrišćanstva na Istok i Zapad. On seže u najranije razdoblje ljudske civilizacije.”[129]

“Ali, kada je Isus umro na krstu”, pitaju neki, “zar nije to krst učinilo hrišćanskim simbolom?” Istina je da je za većinu ljudi krst postao usko povezan s Hristom. Međutim, oni koji poznaju istoriju i praznoverne načine na koje je krst bio upotrebljavan, posebno poslednjih vekova, mogu da vide i drugu stranu medalje. Iako ne zvuči baš lepo, neko je upitao: “Pretpostavimo da je Isus bio ubijen puškom. Da li bi to bio dovoljan razlog da oko vrata nosimo pušku ili da je stavimo na krov crkve?” To pitanje se svodi na sledeće: važna stvar nije šta, već ko. Važno je ko je umro, a ne šta je bilo instrument smrti. Sveti Ambrozije je izneo jedan važan zakljužak rekavši: “Uzvisimo Hrista, našega Cara, koji je visio na drvetu, a ne drvo.”

Razapinjanje, kao način egzekucije zbog najvećih zločina, “sprovodilo se u antičko doba u Egiptu, Asiriji, Persiji, Palestini, Kartagi, Grčkoj i Rimu... Tradicija pripisuje početak praktikovanja kazne na krstu jednoj ženi, carici Semiramidi!”[130]

Sada su u Rimokatoličkoj crkvi u upotrebi mnoge vrste krstova. Nekoliko različitih tipova prikazano je na priloženoj ilustraciji. Katolička enciklopedija na svojim stranicama prikazuje četrdeset različitih. Nameće se pitanje: Ako je rimokatolička upotreba krsta započela s Hristovim krstom, a ne pod uplivom paganstva, zbog čega se onda koristi toliko različitih vrsta krstova?

Jedan poznati autor napisao je sledeće: “Od više vrsta krstova, koji su još uvek popularni kao nacionalni i crkveni simboli, a koji se razlikuju po nazivima kao na primer ‘krst svetog Đorđa’, ‘Andrijin’, ‘malteški’, ‘grčki’, ‘atinski’, itd, ne postoji nijedan čije se postojanje ne bi moglo datirati u najdavnije antičko doba!”[131] Krst poznat kao tau bio je u širokoj upotrebi u Egiptu. “Kasnije su ga egipatski hrišćani (Kopti), privučeni njegovim oblikom i verovatno simbolizmom, prihvatili kao simbol krsta.”[132] Na egipatskim spomenicima je pronađen grčki krst. Taj oblik krsta je bio korišćen u Frigiji gde je ukrašavao grob kralja Mide. Među ruševinama Ninive prikazan je car s malteškim krstom na grudima. Krst koji je danas poznat kao latinski koristili su još Etrurci, kao što se vidi na crtežu groba iz antičkog doba ukrašenog krilatim anđelima.

U Južnoameričkom plemenu Kuma takozvani krst svetog Andrije bio je poštovan kao zaštita od zlih duhova.[133] Taj krst se pojavljuje i na kovanom novcu Aleksandra Bale u Siriji 146. godine pre Hrista, i na novcu baktrijskih kraljeva oko 140 – 120 godine pre Hrista, davno pre nego što je ‘sveti Andrija’ uopšte rođen.

Krst, prikazan ovde, danas se naziva kalvarijskim krstom, ali taj crtež je s antičkog natpisa u Tesaliji, koji datira iz razdoblja koje prethodi hrišćanskoj eri.

Konačno, ostaje nam pitanje: Isus je umro na jednom krstu. Kojeg je oblika bio taj krst? Neki veruju da je to jednostavno bio mučenički stub bez ikakve prečke. Reč “krst” automatski asocira na dva komada drveta koji se ukrštaju u jednoj tački pod određenim uglom. Grčka reč u Novom zavetu stauros, iz koje je prevedena reč krst, ne zahteva kategorički to značenje. Sama reč znači i uspravni stub ili kolac.[134] Što ako je sredstvo na kojem je Isus umro bilo stub, a ne krst u današnjem značenju te reči? Mi ne insistiramo da je to tako, ali u tom slučaju bi se pokazala površnost “hristijaniziranja” mnogih vrsta krstova. Izjava apostola Tome u vezi sa ranama od klinova (množina) na Isusovim rukama[135], upućuje na to da je postojala prečka na krstu. Da je bio u pitanju samo stub, Isusove ruke bi verovatno bile probijene samo jednim klinom. Ostavljanje prostora za natpis iznad njegove glave[136], upućuje nas da je to mogao biti tzv. latinski krst. Krstove oblika T ili X možemo da eliminišemo, jer na njima nije postojalo dovoljno prostora za natpis iznad glave.

Važno je da razumemo da ne treba da budemo previše zabrinuti kakvog je tačno oblika bio Hristov krst. Sve ovo postaje beznačajno u poređenju sa stvarnim značenjem krsta – ne sa značenjem komada drveta, već sa značenjem Hristovog dela večnog otkupljenja...

7. poglavlje

Konstantin i krst

Značajan argument u korist poštovanja krsta u Rimskoj crkvi bila je i poznata Konstantinova “vizija krsta” i njegovo kasnije “obraćenje”. Kada se Konstantin sa svojim vojnicima približio Rimu, očekivala ga je bitka, danas u istoriji poznata kao bitka kod Milvijskog mosta. U skladu s običajima tog vremena, bili su pozvani haruspici da daju savet (vračari koji su pogađali budućnost promatranjem utrobe zaklanih životinja). Uzgred, gatanje pre bitaka praktikovali su i vavilonski carevi: “Car vavilonski će stati na raskrsnici, gde počinju dva puta, te će vračati, gledaće strele, pitaće likove, gledaće u jetru”.[137] U Konstantinovom slučaju, bilo mu je rečeno da mu bogovi neće priteći u pomoć i da će pretrpeti poraz u toj bici. Međutim, kao što je kasnije ispričao, tada mu se u viziji prikazao krst i čuo je reči: “U ovom znaku pobednik”. Sledećeg dana, 28. oktobra 312. godine, napredovao je iza standardnog lika krsta na zastavama i opremi svoje vojske. Pobedio je u bici, porazio rivala i proglasio svoje obraćenje u hrišćanstvo. Svakako, ova prividna pobeda hrišćanstva učinila je mnogo za promovisanje krsta u Rimskoj crkvi.

Postoji slaganje sa mnogih strana da Konstantinova vizija krsta nije istorijski tačna. Jedini autoritet među istoričarima koji prenosi tu priču je Euzebije koji je, prema vlastitom priznanju, naginjao moralnoj pouci i bio optuživan kao “falsifikator istorije”. Međutim, ako je Konstantin i imao takvu viziju, možemo li da pretpostavimo da je ona došla od Isusa Hrista? Da li bi “Knez mira” uputio paganskog imperatora da načini ratnu zastavu sa znakom krsta i da ide da pobeđuje i ubija u tom znaku?

Rimsko carstvo, na čijem je čelu u to vreme bio Konstantin, opisano je u Svetom pismu kao “zver”. Prorok Danilo je video četiri velike zveri koje su predstavljale četiri svetska carstva – Vavilon (lav), Medo-Persiju (medved), Grčku (ris) i Rim. Četvrta zver, Rimsko carstvo, bila je tako strašna da je za nju dat simbol zveri koja nije bila nalik nijednoj drugoj.[138] Dakle, sasvim je nelogično da je Hristos rekao Konstantinu da pobeđuje sa znakom krsta i tako jača “zverski sistem” Rima! Ali, ako vizija nije bila od Boga, kako onda možemo da objasnimo Konstantinovo obraćenje? U stvari, njegovo obraćenje bi trebalo ozbiljno preispitati. Iako je on mnogo učinio za afirmaciju određenih doktrina i običaja unutar crkve, činjenice jasno pokazuju da on nije bio istinski obraćen, u biblijskom smislu te reči. Istoričari se slažu da je njegovo obraćenje bilo “nominalno”, čak i prema savremenim standardima.”[139]

Verovatno najočigledniji pokazatelj da on nije bio istinski obraćen je činjenica da je posle svog obraćenja počinio nekoliko ubistava, uključjući tu i ubistvo vlastite žene i sina! Prema Bibliji “nijedan ubica nema u sebi trajnog, večnog života”.[140] Konstantin se prvo oženio sa Minervom i dobio sina Krispa. Druga žena, Fausta, rodila mu je tri kćeri i tri sina. Krisp je postao istaknuti vojnik, pa je pomagao svom ocu. Ipak, 326. godine, vrlo kratko nakon što je vodio koncil u Nikeji, Konstantin je naredio da se ubije njegov vlastiti sin. Naime, Fausta je optužila Krispa da ju je silovao, ali je to najverovatnije bio samo njen način da ga skloni s puta kako bi se jedan od njenih sinova mogao popeti na presto! Ipak, Konstantinova majka je uspela da ga uveri da se Fausta sama “podala njegovom sinu”. Zato je Konstantin naredio da Faustu udave u kadi s vrelom vodom. Otprilike u isto vreme naredio je da se na smrt izbičuje sin njegove sestre, a da se njen muž zadavi, iako mu je ranije obećao da će mu poštedeti život.[141]

Ovi događaji su u Katoličkoj enciklopediji sumirani sledećim rečima: “Čak i nakon obraćenja prouzrokovao je egzekuciju svog šuraka Licinija i njegovog sina, kao i Krispa, vlastitog sina iz prvog braka i druge žene Fauste... Nakon čitanja o tim okrutnostima, teško je verovati da je taj isti imperator u jednom dobu svoga života imao blage i nežne porive; ali ljudska priroda je puna suprotnosti.”[142]

Konstantin je donosio odluke u korist hrišćana: ukinuo je smrtnu kaznu razapinjanjem, a prestala su i progonstva koja su u Rimu postala krajnje okrutna. Međutim, da li je on doneo te odluke iz hrišćanskih uverenja ili je to učinio iz političkih motiva? Katolička enciklopedija kaže da su “neki biskupi, zaslepljeni sjajem dvora, otišli tako daleko da su slavili cara kao Božjeg anđela, kao sveto biće, i proricali da će on, poput Sina Božjeg, vladati na nebu. U skladu sa tim, utvrđeno je da je Konstantin bio naklonjen hrišćanstvu uglavnom zbog političkih motiva i da je bio poštovan kao prosvećeni despot koji je koristio religiju da bi ojačao svoju vladavinu.”[143]

Ovo je bio zaključak poznatog istoričara Duranta u vezi sa Konstantinovim obraćenjem: “Da li je njegovo obraćenje bilo iskreno, da li je to bio čin religiozne vere ili savršeni potez političke mudrosti? Verovatnije ovo drugo... On se retko pokoravao ceremonijalnim zahtevima hrišćanskog bogosluženja. Njegova pisma hrišćanskim biskupima jasno pokazuju da je on malo mario za teološka razmimoilaženja koja su potresala hrišćanstvo, iako je bio voljan da spreči neslaganja u interesu jedinstva imperije. Tokom svoje vladavine biskupe je tretirao kao političke pomoćnike; sazivao ih je, predsedavao na njihovim koncilima i slagao sa da sprovodi bilo koje mišljenje većine. Pravi vernik bi prvo trebalo da bude hrišćanin, pa tek onda državnik; s Konstantinom je bilo obrnuto -hrišćanstvo je za njega bilo sredstvo, a ne cilj.[144]

Progonstva nisu uništila hrišćansku veru, a Konstantin je to dobro znao. Umesto da carstvo neprekidno bude podeljeno zbog sukoba pagana i hrišćana, zašto ne preduzeti takve korake, razmišljao je, da izgleda kao da je nužno pomešati paganstvo i hrišćanstvo i tako carstvu dati ujedinjenu snagu. Postojale su sličnosti između dva religijska sistema, pa čak ni simbol krsta nije bio faktor koji bi razdvajao. U to vreme krst je već bio upotrebljavan među hrišćanima, a “obožavaocima Mitre u Konstantinovoj vojsci krst nije bio uvredljiv jer su se već dugo borili pod zastavom s mitraističkim krstom svetla.”[145]

Konstantinovo hrišćanstvo je bilo puno kompromisa. Iako je uklonio svoj kip iz paganskih hramova i odrekao se žrtava koje su mu se prinosile, ipak su ljudi nastavili da ga smatraju božanstvom. Kao Pontifex Maximus nastavio je nadzor nad neznabožačkim bogosluženjem i zaštiti njegovih prava. U posvećivanju Konstantinopolja 330. godine, korišćen je ceremonijal koji je bio mešavina hrišćanstva i paganstva. Na trgu je bila postavljena kočija boga sunca, a iznad nje Hristov krst. Kovani novac, koji je Konstantin naložio da se izradi, prikazivao je krst, ali i likove Marsa i Apolona. Iako je sebe smatrao hrišćaninom, nastavio je da veruje u paganske magične rituale za zaštitu žetve i isceljenje od bolesti. Svi ovi podaci su navedeni u Katoličkoj enciklopediji.[146] Ipak, koncept po kojem je Rimokatolička crkva rasla i razvijala se, koncept mešanja paganstva i hrišćanstva kao ujedinjene sile, očigledno je povezan s Konstantinom i godinama koje su sledile, tokom kojih se crkva obogatila i uvećala svoja dobra.

Priča koja je u Rimokatoličkoj crkvi najviše uticala na poštovanje krsta, čak više nego ona o Konstantinovoj viziji, odnosi se na njegovu majku Helenu. Kad je starica imala već skoro osamdeset godina, išla je na hodočašće u Jerusalim. Legenda kaže da je tamo pronašla tri zakopana krsta – Hristov krst i krstove na kojima su bila razapeta dvojica razbojnika. Hristov krst je bio prepoznat po tome što je, na podsticaj jerusalimskog biskupa Makariosa, čudesno isceljivao, dok druga dva nisu.

Članak u Katoličkoj enciklopediji kaže: “Deo pravog krsta ostao je u Jerusalimu stavljen u srebreni relikvijar; ostatak sa klinovima je morao da bude poslat Konstantinu... jedan od klinova je bio pričvršćen za carev šlem, a drugi na uzde njegovog konja, da bi se desilo, prema navodu mnogih crkvenih otaca, ono što je pisao prorok Zaharija: ‘U taj dan će na konjskim zvoncima biti napisano: Gospodu posvećeno’ (Zaharija 14:20).”[147]

Ovaj tekst, iako pokušava da ustraje na osnovnim učenjima crkve u vezi s krstom, dopušta da se priče o otkriću krsta razlikuju i da tradicija (koja se, u stvari, razvila godinama kasnije) može uveliko da bude zasnovana na legendi.

Čini se da je istorijski tačno to da je Helena posetila Jerusalim 326. godine, ali priča o njenom otkriću krsta nije postojala do 44. godine, što je 114 godina kasnije![148] Ideja da je orginalni krst još uvek bio u Jerusalimu, skoro 300 godina nakon raspeća, vrlo je neuverljiva. Jevrejski zakoni su zahtevali da se krstovi spale nakon što su bili upotrebljeni za razapinjanje.[149]

Šta ako bi neko i pronašao pravi Hristov krst? To bi, svakako, izazvalo veliko interesovanje, ali ima li ikakve vrednosti u tom komadu drveta? Ne, jer je krst već poslužio svojoj nameni, kao i Mojsijeva bronzana zmija. Zapisano je da je “Mojsije napravio zmiju od bronze i metnuo je na motku, i koga je god ujela zmija, on je pogledao u zmiju od bronze i ozdravio”.[150] Podizanje zmije u pustinji bila je slika načina na koji će Isus biti usmrćen.[151] Međutim, i nakon što je figura zmije odslužila određenoj nameni, Izraelci su je zadržali i od nje napravili idola! Tek vekovima kasnije car Jezekija je učinio “što je pravo pred Gospodom... on obori visine i izlomi likove i iseče lugove i razbi zmiju od bronze koju beše načinio Mojsije, jer joj do tada kađahu sinovi Izrailjevi”.[152]

Jezekija je učinio ono što je “pravo” – ne samo uništavanjem paganskih idola, već čak i onog što je Bog naredio da se načini (jer je odslužilo onome za šta je bilo namenjeno i na kraju bilo upotrebljavano na praznoveran način). Na toj istoj osnovi, ako bi orginalni krst još uvek postojao, ne bi bilo razloga da se koristi kao objekat obožavanja. Takođe, ako znamo da ne postoji nikakva sila u orginalnom krstu, onda sa sigurnošću možemo da zaključimo da je nema ni u običnom komadu drveta u obliku krsta.

Isto kao što su stari Egipćani postavljali obeliske (ne samo kao simbol njihovog božanstva, već su u nekim slučajevima verovali da i sam lik poseduje natprirodnu silu), isto tako su neki učinili s krstom. Nije li pomogao Konstantinu u bici kod Milvijskog mosta? Nije li krst koji je Helena našla činio čuda? Postao je poštovan kao lik koji može oterati zle duhove. Nošen je kao amajlija, postavljan je na vrhove crkvenih zvonika da rasteruje munje, a ipak ih je upravo zbog svog visokog položaja privlačio... Prisustvo krsta u privatnim domovima navodno štiti od problema i bolesti. Često su u istoriji komadi drveta, navodno delovi orginalnog krsta, bili menjani i prodavani kao zaštitnici, amajlije i ukrasi.

 

8. poglavlje

Relikvije Rimske Crkve

Upotreba relikvija, možda najveće praznoverje, otkriva nam svu obmanu i nedoslednost kojima je rimokatolički narod bio podvrgnut vekovima. Delovi “istinskog krsta” spadali su među najobožavanije relikvije. Po Evropi u i drugim delovima sveta bilo ih je rasejano toliko da je Kalvin jednom rekao da bi, kad bi se svi komadi sakupili, formirali jedan dobar brodski tovar. Ipak, Hristov krst je bio tolikih dimenzija da je mogla da ga nosi samo jedna osoba. Da li treba da verujemo da su se ti komadi drveta čudesno umnožavali, kao kad je Isus blagoslovio hlebove i ribe? Očigledno da je to bilo uverenje svetog Paulina koji je govorio o “reintegraciji krsta, drugim rečima, da se krst nikada nije smanjivao, bez obzira koliko je komada bilo odlomljeno od njega!”[153]

Spomenuti reformator Žan Kalvin (1509-1564) pisao je o nelogičnostima u vezi sa relikvijama iz njegovog doba. Neke crkve su tvrdile da poseduju trnovu krunu, druge da imaju posude koje je Isus koristio u Kani prilikom pretvaranja vode u vino. Nešto od tog vina nalazilo se u Orleansu. Za komad pečene ribe koju je Petar ponudio Isusu, Kalvin kaže: “Mora da je bio začuđujuće dobro osoljen, kad se održao tokom tako dugog vremenskog razdoblja.” Uoči svakog Božića, u Crkvi svete Marije Velike u Rimu, u svrhu bogosluženja, bile su izložene jasle u koje je Hrist bio položen pri rođenju. Nekoliko crkava je tvrdilo da poseduje Isusovu dečiju odeću. U Crkvi svetog Jakova u Rimu pokazivali su oltar na koji je bio stavljen Isus prilikom prikazivanja u hramu. Monasi iz Charouxa su čak pokazivali i kožicu od Isusovog obrezivanja i kao dokaz originalnosti tvrdili da ispušta kapi krvi.[154] Nekoliko crkava je tvrdilo da poseduje “svetu posteljicu”, uključujući tu crkvu iz Colombsa u Francuskoj, Crkvu svetog Jovana u Rimu i crkvu iz Puja u Velaju![155]

Relikvije su takođe bile: Josipov tesarski alat, kosti magarca na kojem Isus ujahao u Jerusalim, čaša korišćena na poslednjoj večeri, prazan Judin novčanik, Pilatov lavor, purpurni ogrtač kojim je Isus bio ogrnut kad su mu se vojnici rugali, sunđer kojim su mu ponudili sirće, klinovi kojima je bio pribijen na krst, uzorke kose device Marije (neke smeđe, druge plave, crvene i crne boje), njene suknje, venčani prsten, papuče i ogrtač, pa čak i flašicu za mleko iz koje je Isus sisao.[156]

Prema katoličkoj veri, Marijino telo je bilo odneseno na nebo, ali nekoliko različitih crkava u Evropi tvrdilo je da ima telo njene majke, iako ne znamo ništa u vezi s njom, pa čak ni ime “sveta Ana” koje joj je dato pre nekoliko vekova. Još je problematičnija priča u vezi sa Marijinom kućom. Katolici veruju da se kuća u Nazaretu u kojoj je Marija živela sada nalazi u gradiću Loreto u Italiji, jer su je tamo preneli anđeli!

Katolička enciklopedija kaže: “Već od 15. veka, a možda čak i ranije, ‘Sveta Kuća’ iz Loreta je bila ubrajana među najpoznatija hodočastilišta u Italiji... Unutrašnjost joj meri samo deset puta četiri metra. Na jednom kraju nalazi se oltar, a na njemu kip device Marije i njenog božanskog deteta, potamneo od starosti... kuća je poštovana širom sveta na račun božanskih tajni koje sadrži... tu je bila rođena najsvetija Marija, Majka Božja, ovde ju je pozdravio anđeo i tu je večna Reč postala telo. Anđeli su preneli tu kuću iz Palestine u grad Tersato (Trsat kod Rijeke. prim. prev.) u Iliriji, godine spasenja 1291, pod pontifikatom Nikole IV. Tri godine kasnije, pod pontifikatom Bonifacija VIII, ponovo je bila prenesena posredstvom anđela i postavljena u šumu... gde je tri puta tokom godine promenila mesto sve dok nije voljom Božjom zauzela stalnu poziciju na tome mestu... to što je tradicija tako hrabro proglašava svetom, bilo je potpuno potvrđeno od strane Svete stolice i o tome se ne treba dvoumiti ni trenutka. Više od 47 papa iskazalo je počast hodočastilištu , a nebrojene bule i pisma proglasile su, bez ograničenja, istovetnost ‘Santa casa di Loreto’ sa svetom kućom iz Nazareta!”[157]

Odredbom koncila u Trentu bilo je zapoveđeno da se poštuju tela mrtvih mučenika i na istom koncilu je izrečeno proklestvo nad onima koji nisu verovali u te relikvije: “Sveta tela svetih mučenika... vernici treba da poštuju jer je kroz ta tela Bog iskazao ljudima mnoge blagodeti, tako da oni koji tvrde da nismo dužni poštovati i klanjati se posmrtnim ostacima svetaca... treba da budu prokleti, kao što ih je Crkva već davno proklela , a i sada ih proklinje.”[158] S obzirom da se verovalo da kroz kosti mrtvih ljudi mogu da dođu mnoge blagodati, prodaja tela i kostiju prerasla je u ogroman posao!

Oko 750. godine u Rim su neprekidno stizale dugačke povorke kočija dovozeći neizmerne količine lobanja i kostura, koje su tamo bile sortirane i označavane, pa su ih pape prodavale.[159] Noću su bili pljačkani grobovi, a grobnice u crkvama čuvali su naoružani ljudi. “Rim je”, rekao je Gregorovije, “bio poput plesnivog groblja u kojem su zavijale i tukle se hijene lakomo iskopavajući mrtva tela.” U Crkvi svete Prasede postoji mramorna ploča koja navodi da je 817. godine papa Paskal naložio da se s raznih groblja prenesu u tu crkvu tela 2300 mučenika.[160] Kada je oko 609. papa Bonifacije IV pretvorio Panteon u hrišćansku crkvu, rečeno je da je tom prilikom “28 kola punih kostiju bilo prebačeno iz katakombi, pa su kosti smeštene u bazen ispod velikog oltara.”[161]

Zakopavanje kostiju i drugih ostataka ispod crkava je usledilo kao odgovor na zahtev da se tako “posvete” tlo i zgrada.[162] Dvorska crkva u Vitenbergu, na čija vrata je Luter prikucao svoji poznatih “95 teza”, posedovala je 19.000 svetih ostataka, relikvija.[163] Odlukom drugog koncila u Nikeji, godine 787, biskupima je zabranjeno da posvete građevinu ako u njoj nisu postojale relikvije. Kazna za to je bila ekskomunikacija! Da li su ta shvatanja bila uzeta iz Biblije ili iz paganstva?

Prema starim legendama, kada je umro Nimrod, vavilonski “spasitelj”, njegovo je telo bilo raskomadano i njegovi udovi ukopani na raznim mestima. Kada je “vaskrsao” i postao “bog sunca”, počelo je da se veruje da je on sada u drugom telu i da su delovi starog tela ostali napušteni. To je u suprotnosti sa smrću Isusa Hrista, za koga Biblija kaže da je pravi Spasitelj i za koga je bilo prorečeno: “Nijedna kost mu neće biti polomljena”.[164] Isus je vaskrsao u pravom smislu te reči, i iza njega je ostao prazan grob, tako da nijedan deo njegovog tela nije bio ostavljen za relikvije!

U staroj misterijskoj religiji se za mnoga mesta, za koja se verovalo da je u njima zakopana kost božanstva, smatralo da su sveta, da su “posvećena” prisustvom te kosti. “Egipat je bio prekriven grobnicama svog boga mučenika, pa su mnoge kosti nogu, ruku i lobanje, za koje se tvrdilo da su autentične, bile izložene na suparničkim pokopalištima da bi im se klanjali egipatski vernici.”[165]

Egipatski uticaj na narod Izraela vidljiv je u njihovom postavljanju zlatnog teleta kao božanstva. S obzirom da je Egipat bio mesto sa mnoštvom relikvija i da su Izraelci u velikoj meri usvojili takva verovanja, očigledna je Božja mudrost u tajnoj sahrani Mojsija.[166] Niko nije znao mesto njegovog ukopa, pa tako nije bilo moguće ići na hodočašće na njegov grob. Godinama kasnije, Izraelci su počeli da poštuju kao svetu relikiju bronzanu zmiju koju je izradio Mojsije, nazvavši je “Neustan”.[167] Ako je takva idolatrija praktikovana sa nečim što je Mojsije napravio, koliko bi dublje zašli u idolatriju da su posedovali bar jednu od njegovih kostiju!

Poznato je da je upotreba relikvija drevnog porekla i da nije nastala s hrišćanstvom. Katolička enciklopedija je potpuno u pravu kada kaže da je upotreba “nekog predmeta, najčešće dela tela ili odeće, koji je ostao kao spomen na pokojnog sveca, postojala “pre širenja hrišćanstva i da je poštovanje relikvija, ustvari, na neki način primitivan nagon povezan, osim hrišćanskog, sa mnogim drugim religijskim sistemima.”[168] Ako Hristos i apostoli nisu koristili relikvije, već je njihova upotreba postojala u drugim religijama pre hrišćanstva, zar to nije još jedan primer “hristijanizacije” paganske ideje?

Ne nalazimo da relikvije imaju bilo kakvu ulogu u istinskom bogosluženju, jer “Bog je duh, i koji mu se mole treba da se mole u duhu i istini”.[169] Ekstremizam do kojeg je dovela upotreba relikvija sigurno ne možemo nazvati istina. Jednom prilikom je pronađeno da su neke kosti koje su bile smatrane kostima svetaca, zapravo kosti životinja! U jednoj španskoj katedrali bilo je izloženo, kako je rečeno, pero anđela Gavrila koje je on izgubio dok je pohodio Mariju. Međutim, sprovedeno je istraživanje i pronađeno je da je to samo lepo nojevo pero![170]

Katolička enciklopedija i sama otkiva da su mnoge relikvije sumnjive. “Mnoge od starijih relikvija, koje su po pravilu izložene za klanjanje u velikim hrišćanskim svetinjama, ili čak u Rimu, trebalo bi proglasiti krivotvorinama ili ih podvrgnuti ozbiljnoj sumnji... Optužba bi se mogla podići i protiv navodnog ‘stuba za bičevanje’ koji se poštije u rimskoj Crkvi svete Prasede i protiv mnogih drugih poznatih relikvija.”[171]

Kako se objašnjavaju ta razmimoilaženja? Katolička enciklopedija nastavlja: “...Bogu nije učinjena nikakva sramota ustrajnošću na pogrešci, koja je vekovima bila održavana u savršeno dobroj veri... Zato je opravdana praksa Svete stolice u dopuštanju da se nastavi kult izvesnih sumnjivih relikvija.”[172]

Međutim, ponovo naglašavamo da je istinsko bogosluženje u duhu i istini, a ne u ustrajnosti na pogrešci. Čak ako bismo zaista posedovali neke od Marijinih vlasi, kost apostola Pavla ili Isusovu odeću, da li bi Bog bio zadovoljan kada bi te stvari učinili predmetom poštovanja ili obožavanja? Na osnovu biblijskog izveštaja o bronzanoj zmiji, možemo da zaključimo da ne bi bio zadovoljan. A ako ne postoji nikava stvarna vrednost u pravim vlasima, kostima ili odeći, koliko će manje vrednosti biti u relikvijama za koje se zna da su lažne?

 

 

9. poglavlje

Religijska prevara

Prodaja relikvija, crkvenih službi i oproštajnica (indulgencija) postala je unosan posao u srednjovekovnoj crkvi. Papa Bonifacije VIII je proglasio godinu 1300. jubilarnom i ponudio oproštenje greha svakom ko dođe na hodočašće u Crkvu svetog Petra u Rimu. Te godine je došlo otprilike 2.000.000 ljudi i ostavilo toliko blaga pred navodnim grobom svetog Petra, da su dva sveštenika s grabuljama u rukama dan i noć sakupljali novac.[173] Veliki deo tog novca iskoristio je papa da obogati svoje rođake, koji su kupili dvorce i sjajne posede u Laciji, što je jako uvredilo stanovnike Rima.

Od Konstantinovih dana, Rimska crkva je rapidno uvećavala svoje bogatstvo. U srednjem veku je posedovala i cele gradove, kao i ogromne delove zemlje. Od stanovnika katoličkih zemalja zahtevalo se da plaćaju poreze crkvi. To nije bilo davanje od srca, već prisilno davanje, princip kojem se protivio apostol Pavle.[174] U to doba je vrlo malo ljudi bilo pismeno, tako da su sveštenici često pisali testamente. Papa Aleksandar III je 1170. godine odredio da niko ne može da načini verodostojan testament bez prisustva sveštenika! Bilo koji svetovni beležnik koji bi na drugi način napisao testament, bio bi ekskomuniciran![175] Često je sveštenik bio poslednja osoba pored umirućeg, jer je trebalo da obavi zadnje obrede, tzv. “poslednje pomazanje”. Možemo biti sigurni da uz takve aranžmane Rimska crkva uglavnom nije bila zaboravljana u testamentu.

Jedan drugi izvor novca bio je prodavanje oproštajnica (indulgencije). Katolička enciklopedija objašnjava da “gresi počinjeni nakon krštenja” (koje se kod katolika obično obavlja u ranom detinjstvu) “mogu da budu oprošteni kroz sakrament pokore, ali još uvek preostaje vremenska kazna koju zahteva božanska pravda, a taj zahtev mora biti ispunjen ili u sadašnjem životu ili u budućem svetu – u čistilištu. Indulgencija nudi skrušenom grešniku način oslobođenja od tog duga još tokom života na zemlji.”[176] Mnogi ljudi imaju samo površnu predstavu o tome šta podrazumeva reč indulgencija.

U vezi sa indulgencijama je dobro poznato po kojoj osnovi se one dodeljuju, prema rimokatoličkom uverenju. Prema Katoličkoj enciklopediji osnova ili poreklo za oproštajnice je “blago”. Ovo podrazumeva neizmerno otkupiteljsko Hristovo delo, žrtvu pomirnicu za naše grehe[177] i, zapazite, “pored zadovoljavajućih dela Blažene Device Marije, neoslabljenih posledicama greha, i vrline, čistotu i trpljenje svetaca koji silno nadmašuju bilo kakvu vremensku kaznu kojoj Božje sluge mogu biti izvrgnute.”

Postoji poseban izvor ili riznica zasluga, koji omogućuje da se oproštajnice dele ostalim članovima crkve koji nisu bili toliko sveti! Takva je bila doktrina koja je dogmatski ustanovljena u buli Ungenitus Klementa VI 1343. godine. “Prema katoličkoj doktrini izvor oproštajnica je ustanovljen zaslugama Hrista i svetaca.”[178]

Postavlja se pitanje, ako je Hristos “žrtva pomirnica za naše grehe” i njegova krv nas “čisti od svakog greha”[179], na koji način bi zasluge Marije i ostalih svetaca mogle tome nešto da dodaju? Ono što su učinili Marija i ostali sveci ne može ništa da doda dovršenom Hristvom delu na Golgoti. Sve ovo ukazuje na to da je nauka o oproštajnicama ljudska tvorevina.

Nije čudo da je bez pravilnog biblijskog temelja ideja o indulgencijama dovela do mnogih zloupotreba. S obzirom da je izdavanje oproštajnica najčešće bilo povezano s novcem, Katolička enciklopedija navodi da je “ta praksa bila povezana sa smrtnom opasnošću i ubrzo je postala plodonosni izvor zla... zbog sakupljanja novca... Oproštajnice su koristili koristoljubivi sveštenici kao način sticanja novca... zloupotrebe su bile široko rasprostranjene.”[180] Jedna od zloupotreba bila je i ta da su neki od prodavaca oproštajnica i sami bili još veći grešnici od onih kojima su ih prodavali! Oko 1450. godine Thomas Gascoigne, rektor na Oxfordskom univerzitetu, žalio se što se pismo oprosta ponekad prodaje za platu od dva penija, ponekad za čašu piva, za najam bludnice ili za telesnu ljubav.[181]

U vreme Martina Lutera papa je posebno podsticao sakupljanje novca putem oproštajnica radi popravki na Crkvi svetog Petra! Johan Tecel, poznat kao čovek lošeg ponašanja, ali šarlatan vešt u prikupljanju fondova, bio je određen da prodaje oproštajnice u Nemačkoj. Jedan očevidac daje sledeći opis Tecelovog ulaska u neki nemački grad: “Kada se prodavac oproštajnica približio gradu, ispred njega je nošena bula (papin zvaničan dokument) na tkanini od svile i zlata. Svi sveštenici i kaluđeri, gradski odbornici, profesori i njihovi učenici, kao i svi muškarci i žene izašli su mu u susret sa zastavama, svećama i pesmama, formirajući veliku povorku. Tada su mu se uz zvonjavu zvona i sviranje orgulja pridružili do glavne crkve, usred koje je bio postavljen krst i istaknuta papina zastava. Ukratko, izgledalo je kao da primaju samog Boga. Ispred krsta postavljen je veliki metalni sanduk, da primi novac. Tada su ljudi na razne načine bili podsticani na kupovinu oproštajnica.”

Rečeno je da je Tecel sa sobom nosio sliku đavola koji muči duše u čistilištu i učestalo ponavljao reči koje su se nalazile na kutiji za novac: “Sobald der Pfenning im Kasten klingt, kie seel’ aus dem Fegfeuer springt”, što u slobodnom prevodu znači: “Čim novčić u škrinjici zazveči, uboga duša iz čistilišta iskoči.” Bogatiji ljudi su davali velike priloge, dok su siromaštvom pogođeni seljaci žrtvovali koliko su mogli da bi pomogli svojim dragima u čistilištu ili da bi pribavili oproštenje za svoje vlastite grehe.

Po običaju koji je vladao u srednjem veku, oni koji su želeli da zastupaju određena uverenja javno su izlagali “teze”, prikaz svog mišljenja, pa su na osnovu toga pozivali na diskusiju. Sledeći taj običaj, Martin Luter je prikucao svojih poznatih 95 teza na vrata dvorske crkve u Vitenbergu u Nemačkoj (27 tačaka bilo je upereno protiv ideje da duše izlaze iz čistilišta čim novac uđe u kutiju za sakupljanje). Tecel nije ni propovedao u dvorskoj crkvi, jer propovedanje o oproštajnicama nije bilo dozvoljeno u Vitenbergu. Svejedno, mnogi stanovnici Vitemberga su otišli u susedni grad da saslušaju Tecela.

Luter je počeo da govori protiv oproštajnica, a posebno protiv njihovog prodavanja. U buli pape Leona X bio je optužen zato što je rekao da su “oproštajnice religijska prevara... oproštajnice ne koriste u očima Božje pravde onima koji ih dobijaju za oproštenje od kazne zbog učinjenog greha.”

Delo reformacije učinilo je dobar posao u razotkrivanju zloupotrebe davanja novca “u korist duša u čistilištu”. Danas se ljudima ne govori da se novcem može platiti za oslobađanje tih mučenih duša. Uprkos tome, davanje novca i molitve za mrtve idu ruku pod ruku. Kako sveštenici moraju da priznaju da ne poseduju nikakav način da saznaju kada “duše napuštaju čistilište” i “odlaze u nebo”, uvek postoji mogućnost da treba dati više novca u korist dragih koji su mrtvi. Poigravanje sa ljubavlju i osetljivim uspomenama ucveljenih ljudi, uzimanje novca za mise i duge molitve, doziva u sećanje one jevrejske sveštenike Isusovog vremena koji “jedu kuće udovičke i lažno se mole Bogu dugo”.[182]

Velika (“pevana”) misa može da bude vrlo skupa, u zavisnosti od cveća, sveća i broja sveštenika koji u njoj učestvuju. Peva se vrlo glasno. Sa druge strane, mala (“tiha”) misa košta mnogo manje, u njoj se koristi samo šest sveća, a reči se ponavljaju tiho. Irci imaju izreku: “Mnogo novaca - velika misa, malo novaca - mala misa, bez novaca - nema mise!” (“High money, high mass, low money, low mass, no money, no mass!”)

Oni koji umru, a da niko nije platio mise za njih, drže se za “zaboravljene duše u čistilištu”. Ipak, njima su posvećene posebne molitve 2. novembra, na “Dan svih duša”. Ako se katolik boji da bi mogao postati jedna od “zaboravljenih duša”, može da se uključi u čistilišno udruženje koje je ustanovljeno 1856. godine. Godišnja članarina društvu je garancija da će posle njegove smrti biti prinošene molitve za njega. Tokom Drugog svetskog rata vinipeški nadbiskup je u pismu od 1. aprila 1944. pozivao majke rimokatolika da osiguraju spasenje svojih sinova iz čistilišta plaćajući mu 40 dolara za molitve i mise u njihovu korist.

Ovde bi jasno želio reći da nijedan papa, sveštenik ili propovednik ne može da garantuje spasenje bilo kog čoveka, živog ili mrtvog, bez obzira na sumu novca datu za njegove molitve. Biblija kaže da je bogatašu “teško da uđe u carstvo nebesko”.[183] Ako bi plaćanje novcem moglo da pomogne nekoj osobi da izbegne čistilište i ode u nebo, onda bi istina bila upravo suprotna. Umesto da bogatašu bude “teško” da uđe u nebo, bogatstvo bi mu bilo od pomoći.

Biblija kaže da oni “koji se uzdaju u silu svoju i hvale se velikim bogatstvom svojim” ne mogu “brata osloboditi niti dati Bogu otkup za njega. Veliki je otkup za dušu, i nikada neće biti da ko doveka živi i ne vidi groba”.[184] Ako novac ne može otkupiti brata koji je živ, kako bi ga mogao otkupiti ako je mrtav? Ne može biti nesporazuma šta apostol Petar misli o tome. On otvoreno kaže da mi nismo “otkupljeni nečim raspadljivim, srebrom ili zlatom, nego dragocenom krvlju Hrista, Jagnjeta bez mane i ljage”.[185] Kada je samarijski vračar Simon ponudio novac da dobije dar od Boga, Petar mu je odgovorio: “Tvoj novac neka ide s tobom zajedno u propast, zato što si mislio da novcem stekneš sebi dar Božji”.[186]

Rimokatoličke ideje u vezi sa čistilištem (i molitvama za pomoć onima u čistilištu) nisu bile učenje Hrista i apostola. Te ideje se nisu previše promovisale u Rimskoj crkvi sve do oko 600. godine, kada je papa Gregorije Veliki izneo postavke u vezi sa trećim stanjem - čistilištem - i nisu postale službena dogma do koncila u Firenci 1459. godine.

Tokom dvanaestog veka proširena je legenda po kojoj je sveti Patrik pronašao pravi ulaz u čistilište. Da bi uverio neke koji su sumnjali, on je u Irskoj imao vrlo dubok rudnik u koji se spustilo nekoliko monaha. Nakon što su se vratili, govori priča, živopisno su opisali čistilište i pakao. Godine 1153. irski vitez Oven je tvrdio da se i on spustio kroz jamu do podzemnog sveta. Posetioci iz bliza i daleka dolazili su da posete to mesto. Tada su se pojavile novčane zloupotrebe, pa je 1497. papa Aleksandar VI naredio da se rudnik zatvori, i sve to proglasio za prevaru.[187] Svejedno, tri godine kasnije papa Benedikt XIV je u Rimu propovedao u prilog Patrikovom čistilištu i to publikovao.[188]

Verovanja u vezi sa čistilištem postojala su dugo vremena. Platon, koji je živeo od 427. do 347. pre Hrista, govorio je o orfičkim učiteljima svoga doba “koji su se sjatili na vrata bogatog čoveka, nastojeći da ga uvere da u svojoj vlasti poseduju silu koju dobijaju s neba, a koja im omogućuje da putem žrtvi, čarolija... daju iskupljenje za bilo koji zločin počinjen od strane pojedinca ili njegovih predaka... Njihove misterije nas oslobađaju od mučenja na drugom svetu, dok se odbijanje i negiranje kažnjava strašnom propašću.”[189]

I u svetim budističkim spisima postoji opširan opis muka u čistilištu. Postojala su razdoblja kada su mnogi kineski budisti kupovali molitve za oslobađanje svojih dragih iz čistilišta u posebnim prodavnicama koje su bile osnovane za tu namenu (slika na drugoj strani). U religiji zoroasterijanaca trebalo je da duše prođu kroz dvanaest stanja pre nego što bi bile dovoljno pročišćene za ulazak u nebo. Stoici su zamišljali da postoji središnje mesto prosvetljenja, koje su nazivali Empurosis, što znači “mesto vatre”.[190]

Prema muslimanskom učenju, anđeli Munker i Nekir ispituju one koji su umrli koja je njihova religija i ko je njihov prorok. Mnogi od tih ispitanika odlaze u čistilište, ali im se kroz novac dat svešteniku može omogućiti da to izbegnu.

Koncept davanja novca u korist mrtvih je vrlo star i može se naći i u samoj Bibliji. Očigledno da su i Izraelci bili pod uticajem tog verovanja, jer su bili upozoreni da ne daju novac “za mrtve”.[191] Nakon iznošenja detaljnog uvida, autor Hislop iznosi sledeći zaključak: “U svakom sistemu, osim biblijskog, doktrina o čistilištu nakon smrti i molitvama za mrtve, uvek je zauzimala istaknuto mesto.”[192]

Vrlo je moguće da koncepti u vezi sa čistilištem i određene ideje povezane sa obožavanjem Moloha potiču iz istog izvora. U starim narodima je bila prisutna ideja da je vatra, na neki način, nužna za čišćenje od greha. Izraelcima je često bilo ponavljano da svoju decu ne prinose kroz vatru bogu Molohu.[193]

Moloh (koga neki poistovećuju sa Valom ili Nimrodom) je bio obožavan “ljudskim žrtvama, pročišćenjem... osakaćivanjem, zakletvama na celibat i devičanstvo, i posvećivanjem prvenaca.”[194] Ponekad je bio prikazivan groznim kipom u čijoj je šupljoj unutrašnjosti gorela vatra, tako da je izgorelo sve što bi se stavilo u njegove ruke.

Na slici vidimo paganskog sveštenika kako Molohu prinosi na žrtvu dete uzeto od njegove majke. Da roditelji ne bi osetili samilost, bubnjevima je stvarana velika buka koja je nadjačavala detetovo vrištanje. Reč koja se koristila za bubnjeve je tofim i od nje potiče naziv Tofet,[195] mesto spomenuto u nekim biblijskim stihovima, poput Jeremije 7:31: “Visine u Tofetu, u dolini Ben-Enomu, podigoše da sinove i kćeri svoje plamenom sažižu.”

Dok su udarali bubnjevi, svirala muzika, a sveštenici jednolično pevali, plamen je proždirao ljudske žrtve. Žalosno je i pomisliti da su ljudi smatrali da mogu da plate za svoje grehe takvim okrutnim ritualima ili davanjem novca. Po Bibliji, radosna vest je da je cena već plaćena, žrtvom Isusa Hrista! Spasenje je po milosti, milosti koja nikada ne može da bude zaslužena novcem, ljudskim delima ili žrtvama. “Milošću ste spaseni, kroz veru – i to nije od vas, nego je Božji dar - a ne na osnovu dela, da se niko ne bi hvalio”.[196]

 

 

10. poglavlje

Da li je Petar bio prvi papa?

Poglavar Rimokatoličke crkve je rimski papa. Prema katoličkoj doktrini taj čovek je zemaljska glava crkve i naslednik apostola Petra. Po tom verovanju, Hristos je odredio da Petar bude prvi papa, koji je, otišavši u Rim, ostao u tom svojstvu dvadeset i pet godina. Počevši od Petra, Rimokatolička crkva prisvaja nasleđivanje papa koje se nastavilo do danas, što je vrlo važan deo rimokatoličke nauke. Da li Biblija uči da je Hristos odredio jednog čoveka da bude iznad ostalih u njegovoj crkvi? Možemo li u Bibliji da pronađemo potvrdu za položaj pape, vrhovnog biskupa? Da li su prvi hrišćani Petra smatrali takvim?

Upravo suprotno, Sveto pismo jasno pokazuje da treba da postoji jednakost među članovima crkve i da je Hristos “glava crkve”[197], a ne papa!

Jednom su Jakov i Jovan prišli Hristu s molbom da u Božjem carstvu jedan od njih sedne s njegove desne, a drugi s leve strane. (U istočnjačkim carstvima su te položaje zauzimala dva najviša državna ministra, koji su po autoritetu bili odmah iza cara). Ako je rimokatoličko učenje istinito, tada izgleda da je Isus Petru dao mesto sa svoje desne strane i da nije nikog imenovao da mu bude s leve strane. Isusovo učenje je drugačije: “Znate da knezovi narodni vladaju narodom i poglavari njegovi upravljaju njim. Ali među vama da ne bude tako, nego ko hoće da bude veći među vama, da vam služi.”[198]

U ovoj izjavi Isus otvoreno kaže da nijedan od njegovih sledbenika ne treba da vlada nad ostalima. On poučava jednakost, suprotno principima koji su uključeni u papino vladanje nad crkvom, u svojstvu “Biskupa nad biskupima”.

Dalje, Isus uči konceptu jednakosti upozoravajući učenike da nikom ne daju laskave titule kao što su: “otac”, (uzgred, reč papa znači otac), “rabbi” (učitelj, prim. prev.), “Gospod” ili “vođa”. “Nemojte da se zovete rabi, jer imate samo jednog Učitelja, a vi ste svi braća. I nikoga na Zemlji ne zovite ocem, jer imate samo jednog Oca – onog na nebu. Niti se zovite vođe, jer imate samo jednog vođu – Hrista.”[199] Ideja da jedan od apostola treba da bude uzdignut na položaj pape u krajnjoj je suprotnosti s ovim odlomkom iz Svetog pisma.

Ipak, rimokatolike podučavaju da je Petru bio dat taj uzvišeni položaj i da je celokupna crkva sagrađena na njemu! Biblijski stih koji se koristi da potvrdi taj stav nalazi se u Mateju 16:18: “Ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovom kamenu sazidaću crkvu svoju i vrata paklena neće je nadvladati.”

Ako ovaj tekst sagledamo u kontekstu, možemo da vidimo da Crkva nije bila sagrađena na Petru, već na Hristu. U prethodnim stihovima Isus je upitao učenike šta ljudi govore o njegovom identitetu. Učenici su odgovorili da su mišljenja podeljena. Neki su govorili da je on Jovan Krstitelj, neki da je Ilija, dok su drugi mislili da je on Jeremija ili jedan od proroka. Tada je Isus upitao: “A vi šta mislite, ko sam ja?” Na to je Petar odvratio: “Ti si Hristos, Sin Boga živoga!” Potom mu je Isus rekao: “Ti si Petar (petros – kamen, komad stene) i na toj steni (petra – stena, gromada – velika, temeljna stena istine koju je Petar upravo izrekao) sagradiću svoju Crkvu.” Stena na kojoj je trebalo da bude sagrađena istinska Crkva povezana je s Petrovom izjavom “ti si Hristos”. Tako je istinski temelj na kojem je sagrađena Crkva sam Hristos, a ne Petar. Petar je i sam naglasio da je Hristos “ugaoni kamen”, temeljna stena[200]. On je rekao za Hrista da je “kamen koji odbaciše zidari... i nema ni u jednom drugom spasenja” (Dela 4:11,12).

Crkva je sagrađena na Hristu i ne postoji drugi temelj jer “temelja drugog niko ne može postaviti osim onog koji je već posavljen, koji je Isus Hristos.[201] Kada je Isus govorio o građenju svoje crkve na steni, učenici nisu iz toga shvatili da on uzvisuje Petra tako da on postaje njihov papa, jer dva poglavlja kasnije pitaju Isusa “ko je najveći”.[202] Da je Isus učio da je Petar taj na kome treba da se sagradi Crkva i da taj stih zaista dokazuje da bi Petar trebalo da bude papa, učenici bi sigurno znali ko je najveći među njima. Do vremena Kaliksta, koji je bio rimski biskup od 218-223 godine, tekst iz Mateja 16:18 nije bio korišćen za dokazivanje da je Crkva sagrađena na Petru i da je rimski biskup njegov naslednik.

Ako bolje proučimo u Bibliji ko je bio Petar, postaje jasno da Petar uopšte nije bio papa!

1. Petar je bio oženjen. Činjenica da je Petar bio oženjen čovek nije u skladu sa katoličkim stavom da papa mora da bude neoženjen. Biblija govori da je majka Petrove žene bila izlečena od groznice.[203] Svakako da Petar ne bi imao taštu da nije imao ženu. Godinama kasnije Pavle izjavljuje da su apostoli imali žene – uključujući tu i Kifu.[204] Kifa je bilo Petrovo ime na aramejskom jeziku.[205]

2. Petar ne bi dopustio da se ljudi klanjaju pred njim. Kada je Petar došao u Kornelijevu kuću ovaj mu “pođe u susret, pade mu pred noge i pokloni mu se. Ali Petar ga podiže i reče: ‘Ustani! I ja sam samo čovek!”.[206] To se veoma razlikuje od onoga što bi rekao papa, jer se ljudi klanjaju pred njim.

3. Petar nije pridavao tradiciji jednaku važnost kao i Božjoj Reči. Njegova propoved na dan Pedesetnice bila je ispunjena Božjom Rečju, a ne tradicijom ljudi. Kad su ga ljudi upitali šta da učine kako bi se pomirili sa Bogom, Petar im nije rekao da se poliju ili poškrope s malo vode. Umesto toga im je rekao: “Pokajte se, i da se krsti svako od vas (reč krštenje, grčki baptisma, znači uranjenje ili potapanje, prim. prev.) u ime Isusa Hrista za oproštenje greha, i primićete dar svetoga Duha”.[207]

4. Petar nije bio papa, jer nije nosio krunu. On je sam objašnjavao da ćemo tek kad dođe vrhovni pastir, Hristos, “primiti venac slave koji ne vene”.[208]  S obzirom da Hristos još nije došao, kruna koju nosi papa nije ona koju daje Hristos. Ukratko, Petar se nikada nije ponašao kao papa, a ni oblačio kao on, nikada nije govorio ni pisao kao papa, niti su mu ljudi prilazili kao što prilaze papi.

Ono što je najverovatnije, u tim ranim danima crkve Petar je imao najvažniji položaj među apostolima. On je bio taj koji je propovedao prvu propoved na dan Pedesetnice, kada je 3000 ljudi prišlo Hristu. Petar je kasnije bio taj koji je preneo Jevanđelje mnogobošcima. Kad god u Bibliji naiđemo na popis imena dvanaestorice apostola, Petrovo ime se uvek spominje na prvom mestu.[209] Ali ništa od toga ne dokazuje da je Petar bio papa ili sveopšti “biskup nad biskupima”.

Dok je Petar očigledno imao najvažniju ulogu među apostolima u samome početku, izgleda da je kasnije Pavle imao najvažniju službu. Kao jedan od pisaca Novog zaveta, Pavle je napisao 100 poglavlja sa 2325 stihova, dok je Petar napisao samo 8 poglavlja sa 166 stihova.

Pavle je govorio o Petru, Jakovu i Jovanu kao o stubovima hrišćanske crkve,[210] ali je uprkos tome rekao: “...ni u čemu nisam manji od prevelikih apostola...”.[211] Ako je Petar bio vrhovni nadsveštenik, papa, tada bi Pavle sigurno bio negde iza njega. U Galatima 2:11 čitamo kako je Pavle ukorio Petra “jer je zaslužio osudu”, i to rečima koje bi čudno zvučale kad bi Petar bio smatran “nepogrešivim papom”!

Pavle je bio nazvan “apostolom mnogobožaca”[212], dok je Petrova primarna služba bila među Jevrejima.[213] Ta činjenica sama po sebi izgleda dovoljna da pokaže kako Petar nije bio rimski biskup, budući da je Rim bio grad mnogobožaca.[214] Sve je to vrlo značajno kada znamo da je celokupni sistem rimokatolicizma zasnovan na tvrdnji da je Petar bio prvi rimski biskup!

S biblijskog stanovišta ne postoji nikakav dokaz da je Petar ikada bio blizu Rima. Novi zavet nam govori kako je on posetio Antiohiju, Samariju, Jopu, Cezareju i neka druga mesta, ali ne i Rim! To je čudan propust, s obzirom da je Rim u ono vreme bio smatran najvažnijim gradom na svetu! Katolička enciklopedija (pod nazivom Petar) objašnjava da se najranije u 3. veku pojavila tradicija po kojoj je Petar bio rimski biskup 25 godina, i to (kako veruje Jeronim) od 42. do 60. godine posle Hrista. Međutim, to stanovište nije bez određenih problema. Oko 44. godine Petar je bio na saboru u Jerusalimu[215], a oko 53. godine Pavle mu se pridružio u Antiohiji.[216] Oko 58. godine Pavle je pisao pismo hrišćanima u Rimu, u kojem šalje pozdrave za 27 osoba, ne spomenuvši Petra. Zamislite misionara koji piše crkvi, pozdravljajući po imenu dvadeset sedam članova, ne spominjući starešinu!

11. poglavlje

Mnogobožačko poreklo papske službe

Nimrod, car i osnivač Vavilona, nije bio samo njegov politički, već i religijski vođa. On je bio sveštenik - car. Od njega potiče linija sveštenika – careva, od kojih je svaki stajao na čelu okultne, vavilonske misterijske religije. Ta linija se nastavila sve do vremena cara Valtazara, o kome čitamo u Bibliji. Mnogima je poznata priča o gozbi koju je on priredio u Vavilonu, kada su se na zidu pojavile tajanstvene reči pisane rukom. Neki su propustili da prepoznaju u ovoj gozbi nešto više od puke društvene zabave! To je bio religijski skup, slavljenje vavilonskih misterija kojima je u to doba na čelu bio Valtazar. “Oni piše vino i hvališe bogove od zlata i od srebra, od bakra, od drveta i od kamena”.[217] Da bi uvećali svetogrđe, pili su vino iz Božijih svetih sudova koje je bilo oteto iz jerusalimskog hrama. Taj pokušaj mešanja onog što je sveto s paganstvom, navukao je Božji sud na njih – Vavilon je bio određen za uništenje.

Taj stari grad je sada u ruševinama[218], nenastanjen, pust. Železnička pruga koja povezuje Bagdad i Basru prolazi blizu ovih ruševina. Na putokazu koji se tamo nalazi, na engleskom i arapskom jeziku piše: “Stanica Vavilon, ovde staju vozovi da prime putnike.” Međutim, jedini putnici su turisti koji dolaze da razgledaju ruševine. Ali, iako je grad uništen, pojmovi koji su bili deo stare vavilonske religije su preživeli!

Kada je Rim osvojio svet, mnogoboštvo, koje se proširilo iz Vavilona i razvilo u različitim narodima, je bilo uključeno u rimski religijski sistem. To uključuje i pojam vrhovnog nadsveštenika, pontifa (Pontifex Maximus). Tako je vavilonski mnogobožački verski sistem, koji se izvorno sprovodio pod Nimrodovom vladavinom, bio ujedinjen pod vlašću jednog čoveka u Rimu - Julija Cezara. Godine 63. pre Hrista Cezar je službeno proglašen za Pontifex Maximus-a misterijske religije, koja se tada učvrstila u Rimu.

Kao ilustracija da su cezari koristili taj naziv, prilažemo crtež rimskog novčića Cezara Augusta (27. godina pre Hrista do 14. godine posle Hrista) s njegovom titulom Pont-Max - poglavar misterija.

Rimski carevi (uključujući i Konstantina) nastavili su da drže titulu Pontifex Maximus-a sve dok je 376. godine Gracijan nije odbio iz hrišćanskih pobuda. On je u toj tituli i službi uočio idolatriju i svetogrđe. Ali ipak se do tog vremena rimski biskup domogao političke vlasti i prestiža, pa je dosledno tome 378. godine Dema, rimski biskup, izabran da bude Pontifex Maximus, službeni veliki sveštenik misterijske religije. Budući da je Rim bio smatran za najvažniji svetski grad, neki od hrišćana smatrali su rimskog biskupa za “biskupa nad biskupima” i za glavu Crkve. To je stvorilo jedinstvenu situaciju - sada je jedan čovek bio smatran glavom, kako od strane hrišćana tako i od strane mnogobožaca. Od tada su reke mnogoboštva i hrišćanstva potekle zajedno sačinjavajući ono što danas poznajemo kao Rimokatolička crkva pod vođstvom Pontifex Maximus-a – pape.

Titula Pontifex Maximus može da se pronađe na natpisima širom Vatikana: iznad ulaza u Crkvu svetog Petra, na kupoli, nad Vratima svete godine koja se otvaraju samo tokom jubilarne godine, itd. Medalja koju je papa Leo X naložio da se iskuje, neposredno pred Reformaciju, prikazuje jedan od načina korišćenja titule Pontifeks Maximus (Strana 83).

Postavlja se pitanje kako jedan čovek može u isto vreme da bude poglavar Crkve i Pontifex Maximus, poglavar mnogobožačkih misterija. U pokušaju da prikriju to nesaglasnost, crkvene vođe su tražile sličnosti između dve religije. Znali su da bi, ako im uspe da pronađu bar samo nekoliko tačaka koje su zajedničke za obe strane, bilo moguće da obe stope u jedno, s obzirom da u to doba većina nije obraćala pažnju na detalje. Zato su odabrali brojnost i političku vlast - istina je bila sekundarna.

Jedna od velikih sličnosti bila je u tome da je vrhovni sveštenik mnogobožačke religije nosio haldejski naziv peter ili tumač – tumač misterija.[219] To je otvorilo mogućnost da se “hristijanizira” paganska služba Pontifex Maximus-a, tako što će se “peter” ili veliki tumač povezati s apostolom Petrom. Međutim, nije bilo jednostavno učiniti apostola Petra rimskim “peterom”. Da bi se to moglo učiniti bilo je neophodno učenje da je Petar bio u Rimu. To je, u stvari, razlog da su od 4. veka (a ne pre) počele da kruže brojne priče o tome kako je Petar bio prvi rimski biskup.[220] “I tako je zaslepljenim otpalim hrišćanima papa bio predstavnik apostola Petra, dok je iniciranim mnogobošcima bio samo predstavnik petera, tumača njima dobro znanih misterija.”[221]

Prema staroj tradiciji, Nimrod je bio onaj koji otvara, razotkriva tajne ili misterije, “prvorođeni” od deificiranih (obožavanih) ljudskih bića. Reč koja je prevedena sa “otvori” u stihovima poput 2. Mojsijeva 13:2 (u jevrejskom orginalu: “Posveti mi svakog prvenca, šta god otvara matericu...”) je, kao što to Strong’s Concordance pokazuje, jevrejska reč peter.[222] Ne možemo da kažemo do koje mere su stvari poput ove uticale na tradicije o Petru i Rimu, koje su se zatim prenosile dalje.

S obzirom da je apostol Petar bio poznat kao Simon Petar, interesantno je primetiti da Rim ne samo da je imao petera, razotkrivača ili tumača misterija već i religijskog vođu koji se zvao Simon, koji je došao tamo u 1. veku. Izgleda da je Simon, koji se bavio vračanjem u Samariji[223], kasnije otišao u Rim i osnovao tamo krivotvorenu hrišćansku religiju! Da ovo ne bi zvučalo bizarno, pogledajmo sledeći citat iz Katoličke enciklopedije u vezi sa tim Simonom: “Justin Mučenik i ostali rani pisci saopštavaju nam da je na kraju otišao u Rim, činio tamo čuda pomoću demonskih sila i primio božanske počasti, kako u Rimu tako i u svojoj zemlji. Iako se kasnije oko tog Simona nakupila preterana legenda... uprkos tome izgleda moguće da postoji nekakva osnova za tu činjenicu o kojoj je izvestio Justin, a Euzebije je prihvatio. Istorijski Simon vračar je, bez sumnje, osnovao neku vrstu religije kao falsifikat hrišćanstva, u kojoj je njegova uloga analogna ulozi Hrista, kako je to sam tvrdio.”[224]

Znamo da je Rimska crkva postala pravi ekspert u preuzimanju raznih ideja ili tradicija, koje je potom mešala u svoj ujedinjeni religijski sistem. Ako je Simon imao sledbenike u Rimu, ako je primao božanske počasti, ako je osnovao lažnu hrišćansku religiju u kojoj je imao ulogu analognu Hristovoj, da li je moguće da su takve ideje uticale na kasnije tradicije? Možda je taj Simon koji je bio u Rimu kasnije zamenjen sa Simonom Petrom? Pape su tvrdile da su “vršitelji Hristove službe” na zemlji. Očigledno da je i Simon vračar tvrdio to isto u Rimu, dok nigde ne piše da je Simon Petar, apostol, tvrdio tako nešto.

Jedna druga mešavina mnogoboštva i hrišćanstva u Rimu odnosi se na “ključeve”. Skoro hiljadu godina Rimljani su verovali u mistične ključeve boga Janusa i boginje Kibele.[225] U mitraizmu, jednom od glavnih ogranaka misterija koje su došle u Rim, bog sunca je nosio dva ključa.[226] Kada je imperator proglasio sebe naslednikom “bogova” i vrhovnim sveštenikom misterija, ključevi su postali simbol njegovog autoriteta. Kasnije, oko 378. godine, kada je rimski biskup postao Pontifex Maximus, on je automatski postao i vlasnik mističnih ključeva. To je rezultiralo time da papa bude prihvaćen i od strane mnogobožaca i ponovo otvorilo mogućnost da se Petar umeša u priču. Zar nije Hristos rekao Petru: “Daću ti ključeve od carstva nebeskog...”[227]? Međutim, sve do 431. godine papa nije javno proglasio da poseduje ključeve autoriteta date apostolu Petru. To je bilo oko pedeset godina nakon što je papa postao Pontifex Maximus, vlasnik ključeva. Kao primer kako su ključevi prikazani kao simbol papinog autoriteta, pogledajte veliku lepezu na strani 89.

Po Bibliji, ključ dat Petru (i ostalim učenicima) predstavlja poruku Jevanđelja pomoću koje ljudi mogu da uđu u Božje carstvo. Neki nisu razumeli tu istinu na ispravan način, pa nije neobično da se Petar prikazuje kao vratar koji odlučuje koga će da pusti u nebo, a koga neće! To je veoma slično idejama koje se vezuju za boga Janusa. U mnogobožačkoj mitologiji Rima on je bio čuvar vrata i kapija, onaj koji otvara i zatvara vrata. Janus je prikazan na slici s ključem u rukama i sa dva lica – jednim starijim i drugim mlađim (kasnija verzija Nimroda utelovljenog u Tamuzu). Zanimljivo je primetiti da nije samo ključ bio simbol boga Janusa, već i petao. Povezati petla sa Petrom takođe nije bilo teško. Zar nije petao zakukurikao one noći kada se on odrekao Isusa?[228]

Sasvim je sigurno da ime Vrhovni pontif ili Pontifex Maximus koje nosi papa nije hrišćanskog porekla, jer su taj naziv koristili rimski carevi pre hrišćanske ere. Reč pontif potiče od reči pons (most) i facio (praviti), tako da u prevodu znači “graditelj mostova”. Sveštenici–carevi i carevi iz doba mnogoboštva bili su smatrani graditeljima i čuvarima rimskih mostova. Svako od njih služio je kao veliki sveštenik i tvrdio da je most ili karika koja povezuje ovaj život sa budućim.

Taj ogranak misterijske religije, poznat kao mitraizam, širio se u Rimu sve dok nije postao skoro jedina religija u carstvu.[229] Glavni sveštenik je bio nazivan Pater Patrum - “otac otaca”.[230] Direktno povezan sa tim nazivom je i status vrhovnog poglavara Rimokatoličke crkve: papa - otac otaca. U to doba “otac” mitraizma imao je svoje sedište u Rimu, kao i katolički “otac” sada.

Skupa i bogato ukrašena odeća koju nose pape nije preuzeta iz hrišćanstva, već je bila oblikovana po uzoru na odeću rimskih careva. Istoričari nisu propustili da zapaze tu činjenicu, pa ističu da je “odeća sveštenstva... nasleđe iz paganskog Rima.”[231] Tiara, kruna koju nose pape, iako je u različitim vremenima bila ukrašavana na različite načine, ima isti oblik kao krune koje nose božanstva ili anđeli prikazani na drevnim mnogobožačkim asirskim crtežima.[232] Slična je i kruni koju nosi Dagon, bog - riba. (Tiara je prikazana i na 94 str.)

Dagon je bio misterijski oblik vavilonskog “spasitelja”. Ime Dagon dolazi od reči dag (u Bibliji obično prevedene kao riba), a znači riblji bog.[233] Iako je poteklo iz Vavilona,[234] obožavanje Dagona postalo je posebno popularno među Filistejima.[235]

Na slici može da se vidi način na koji se Dagon prikazivao na mesopotamskim skulpturama (drugi lik s leva).[236] Layard u knjizi Babylon and Nineveh objašnjava da je “glava ribe formirala mitru iznad čovekove glave, dok je ljuskavi, lepezasti rep padao pozadi poput plašta, ostavljajući otkrivene udove i stopala.”[237]

Kasnije, kada su se stvari razvile, preostao je samo gornji deo - mitra sa malo otvorenim ribljim ustima.

Na nekoliko malteških kovanica prikazano je božanstvo (čije su osobine istovetne sa Ozirisom, egipatskim Nimrodom) bez ribljeg tela, kome je ostala samo riblja glava, mitra.[238]

Poznata Moretova slika prikazuje svetog Ambrozija s mitrom u obliku riblje glave. Istu vrstu mitre nose i pape, kao što može da se vidi na crtežu pape Pavla VI (koji je propovedao o miru u toku svoje istorijske posete Sjedinjenim Državama 1965. godine). Fotografija na 89. strani takođe prikazuje mitru u obliku riblje glave.

H. A. Ajronsajd kaže da je papa “direktan naslednik velikog sveštenika vavilonskih misterija i sluga ribljeg boga Dagona, zbog kog i nosi ribarski prsten, poput svojih idolopokloničkih prethodnika.” Ponovo su u mešanju mnogoboštva i hrišćanstva sličnosti učinile mešavinu manje očiglednom. U ovom slučaju, s obzirom da je Petar bio ribar, s njim je bio povezan prsten boga ribe s upisanom titulom Pontifex Maximus. Međutim, apostol Petar nikada nije nosio takav prsten. Niko mu se nikada nije klanjao niti ljubio njegov prsten. On verovatno nije ni imao prsten, jer piše da nije imao “ni srebra ni zlata”![239]

Sledeći ključ koji nam pomaže da rešimo misteriju modernog Vavilona možemo da pronađemo u upotrebi paliuma koji papa nosi oko ramena. Rečnici ga definišu kao komad odeće koji je pre hrišćanske ere nosilo mnogobožačko sveštenstvo Grčke i Rima. U modernim vremenima palium se izrađuje od bele vune skinute sa dva jagnjeta koja su prethodno primila blagoslov u bazilici Svete Agneze u Rimu. Kao znak da i nadbiskupi takođe imaju udela u obilju papske službe, papa im šalje palium. Ali pre nego se pošalje, mora celu noć da ostane na navodnom grobu svetog Petra. Ova praksa liči na mnogobožačke običaje starih Grka!

Rimska crkva vekovima tvrdi da poseduje stolicu na kojoj je sedeo i službovao Petar za vreme svog boravka u Rimu. Katolička enciklopedija objašnjava da oslikane ploče na prednjoj strani stolice prikazuju izmišljene mitske životinje, kao i izmišljena “Herkulova dela”[240] U narednom tomu Katoličke enciklopedije pronalazimo ove reči: “Gilgameš kojeg je mitologija transformirala u vavilonskog Herkula... bio bi tada osoba koju označava biblijski Nimrod.”[241] Čudno je da se Nimrod poistovećuje s Herkulom, a da se rezbarije sa likom Herkula pojavljuju na tzv. “Stolici svetog Petra”. Nijedna od tih stvari ne može da nas uveri da je ta stolica hrišćanskog porekla. Naučna komisija koju je u julu 1968. ustanovio papa Pavle izjavila je da nijedan deo stolice nije dovoljno star da bi poticao iz Petrovih dana. Službenim ispitivanjem utvrđeno je da starost stolice može sezati samo do 9. veka. Jasno, stare ideje u vezi s Petrovom stolicom bile su zanimljive, ali netačne.

Blizu velikog oltara Crkve svetog Petra (strana 43.) nalazi se veliki bronzani kip, navodno Petrov. Taj kip se čuva s najdubljim poštovanjem, a njegova stopala su bila poljubljena toliko puta da su mu se od toga skoro istrošili prsti! Fotografija na prethodnoj strani prikazuje papu Jovana XXIII kako se sprema da poljubi kip koji je za tu priliku obučen u papsko odelo, a na glavu mu je stavljena troredna kruna.

Običaj ljubljenja kipa ili idola pozajmljen je iz mnogoboštva. Kao što smo videli, obožavanje Vala je bilo povezano s drevnim obožavanjem Nimroda, u deificiranom obliku (kao boga sunca). U Ilijino doba narod se klanjao Valu i ljubio ga. “Ali sam”, rekao je Bog, “ostavio u Izrailju sedam hiljada, koji ne saviše kolena pred Valom niti ga ustima svojim celivaše”.[242] U jednom od svojih “misterijskih oblika” Nimrod (utelovljen u mladog Tamuza) je bio prikazivan kao tele. Kipove teladi su pravili, obožavali i ljubili! “... Srebrom svojim kipove svoje liju, idole po volji svojoj. Svi su delo umetničko. O njima se kaže: koji žrtve prinose, nek teoce ljube!”. Ljubljenje, celivanje idola bilo je deo obožavanja boga Vala!

U Rimskoj crkvi je prihvaćen i običaj religijskih procesija, svečanih verskih povorki u kojima se nose idoli. Takve procesije su uobičajeni deo rimokatoličke prakse koja, svakako, ne potiče iz hrišćanstva. U 15. veku pre Hrista kip vavilonske boginje Ištar bio je uz veliku pompu i ceremonije prenet iz Vavilona u Egipat.[243] U staro doba procesije s kipovima bile su održavane u Grčkoj, Egiptu, Etiopiji, Meksiku i mnogim drugim zemljama.

Biblija pokazuje ludost onih koji misle da im idol može pomoći – idoli su tako bespomoćni da ih treba nositi! Isaija u direktnom osvrtu na vavilonske bogove kaže: “Zlato iz kese svoje vade, na merilima srebro mere; plaćaju zlatara da im boga pravi i pred njim padaju i klanjaju se. Nose ga, na rame ga meću, stavljaju ga na mesto njegovo i on stoji, ne miče se s mesta svoga”.[244]

Ne samo da su se takve procesije prilikom kojih se nose idoli nastavile u Rimokatoličkoj crkvi već se tokom samih procesija nosi i papa. U Isaijino vreme ljudi su trošili zlato i srebro da bi načinili svoja božanstva. Danas se na papu stavljaju dragulji i skupa odeća. Kada je nekada božanstvo bilo nošeno u procesiji, ljudi su padali na kolena pred njime i klanjali mu se; tako se u nekim prilikama klanjaju i pred papom. Isto kao što je bog bio nošen “na ramenima”, tako i danas ljudi na ramenima, tokom religijskih procesija, nose papu, boga katolicizma!

Pre oko tri hiljade godina potpuno isti običaj bio je poznat u Egiptu, gde su takve procesije bile deo tadašnje mnogobožačke religije. Ilustracija prikazuje kako dvanaest ljudi nose staroegipatskog sveštenika-cara kroz masu koja ga obožava.[245] Kada se uporede savremena papska i stara egipatska verska procesija, vidi se da je prva kopija druge!

Na crtežu egipatskog sveštenika-cara zapažamo upotrebu fabelluma, velike lepeze od perja. Ona je ranije bila poznata kao Bahusova mistična lepeza. Kao što je takva lepeza bila korišćena u procesiji s mnogobožačkim sveštenikom-carem, tako se i danas koristi u toku svečanih procesija s papom. (Uporediti crtež i fotografiju). Kao što The Encyclopedia Britannica kaže, “papa se, kada odlazi na svečane ceremonije, nosi na sediji, prenosivoj stolici s crvenom svilom, visokog naslona, praćen dvema fabellima od perja.”[246] Da te lepeze koje se koriste u procesijama potiču iz egipatskog mnogobožačkog sistema znaju i priznaju čak i katolički pisci.[247] Četiri snažna metalna prstena na nogama “Petrove stolice” (strana 86.) služe da se u njih utaknu poluge za nošenje. Međutim, možemo da budemo potpuno sigurni da apostol Petar nikada nije bio nošen kroz masu ljudi koja mu se klanja![248]

Nema sumnje da je papina služba proizašla iz mešavine mnogoboštva i hrišćanstva. Mitra u obliku riblje glave, vavilonska odeća, mistični ključevi i titula Pontifex Maximus pozajmljeni su iz mnogobožačke religije. Sve to, kao i činjenica da Hristos nikada nije ustanovio službu pape u svojoj Crkvi, jasno pokazuje da papa nije zamenik Sina Božjeg niti naslednik apostola Petra.

 

12. poglavlje

Nemoralnost nekih papa

Osim uverljivih dokaza koje smo naveli, i sam karakter i moral mnogih papa pre ih prikazuje kao naslednike mnogobožačkih sveštenika nego kao Hristove ili Petrove predstavnike. Neke pape su bile toliko pokvarene da su ih se stideli i ljudi koji nisu imali nikakve veze sa religijom. Među gresima koje su počinili nalaze se: blud, sodomija, simonija, silovanje, ubistvo i pajanstvo. Povezati takve grehe s ljudima koji su nosili titulu “Sveti otac”, “Hristov namesnik” i “Biskup nad biskupima”, može da zvuči šokantno, ali oni koji su dobro upoznati s istorijom papstva znaju da mnoge pape nisu bili moralni ljudi.

Papa Sergije III (904-911) se dokopao papske službe pomoću ubistva. Anali Rimske crkve govore o njegovom životu sa Marozijom, s kojom je živeo u javnom grehu, a koja mu je rodila nekoliko nezakonite dece.[249] Baronius ga je opisao kao “monstruma”, a Gregorovije ga je nazvao “zastrašujućim zločincem”. Jedan istzoričar je napisao: “Sedam godina je taj čovek zaposedao stolicu svetog Petra, dok je njegova konkubina sa svojom semiramidolikom majkom vladala dvorem u raskoši i razbludnosti koja je podsećala na najgore dane starog carstva.”[250]

Ta žena, Teodora, zbog svog iskvarenog morala poistovećivana sa Semiramidom, zajedno sa Marozijom, papinom ljubavnicom, “napunila je papsku stolicu ljubavnicima i kopiladi, pa je od papske palate napravila razbojničku pećinu.”[251] Vladavinom pape Sergija III započelo je razdoblje nazvano “vladavina bludnica” (904-963).

Papa Jovan X (914-928) je prvo bio poslat kao nadbiskup u Ravenu, ali ga je Teodora vratila u Rim i postavila na mesto pape. Prema biskupu Liutprandu iz Kremone, koji je pisao istoriju oko pedeset godina nakon tog doba, “Teodora je potpomagala Jovanov izbor da bi lakše mogla da prikrije svoje nedopuštene odnose s njim.”[252] Njegova vladavina se nečekivano završila tako što ga je Marozija zadavila! Htela je da ga ukloni sa svoga puta, da bi Leo VI (928-929) mogao da postane papa. Vladavina Lea VI je ipak bila vrlo kratka, jer ga je Marozija potajno ubila kada je saznala da je “dao svoje srce ženi besramnijoj od nje same”![253] Nedugo nakon toga, pod imenom Jovan XI, papa je postao maloletni Marozijin sin. Katolička enciklopedija navodi: “Neki, uzimajući kao izvor podataka Liutpranda i Liber pontifacalis, tvrde da je on bio nezakoniti sin Sergija III (ranijeg pape). Putem intriga svoje majke, koja je u to vreme vladala u Rimu, bio je postavljen na stolicu svetog Petra.”[254] Međutim, u svađama s nekim majčinim neprijateljima bio je izubijan i bačen u zatvor u kome su ga otrovali.

Godine 955. Marozijin unuk je u svojoj 18. godini postao papa pod imenom Jovan XII. Katolička enciklopedija ga opisuje kao “nepristojnog, nemoralnog čoveka čiji je život bio takav da se o Lateranu govorilo kao o javnoj kući, a njegova moralna izopačenost postala predmet opšte omraženosti u Rimu... 6. novembra je sazvan crkveni zbor u Crkvi svetog Petra, sastavljen od pedeset italijanskih i nemačkih biskupa; Jovan je bio optužen za svetogrđe, simoniju, krivokletstvo, ubistvo, blud i incest, i pismeno pozvan da se odbrani. Odbijajući da prizna sinod, Jovan je izrekao kaznu ekskomunikacije za sve učesnike zbora ako izaberu drugog papu umesto njega... Jovan XII se krvavo osvetio vođama protivničke stranke: kardinalu-đakonu Jovanu odsečena je desna ruka, biskup Otgar fon Spejer je izbičevan, visoki dvorski službenik izgubio je nos i uši... Jovan je umro 14. maja 964. godine, osam dana nakon što je bio, prema glasinama, udaren paralizom u činu bludništva.”[255]

Poznati katolički biskup iz Kremone, Liutprand, koji je živeo u to doba, pisao je: “Nijedna časna gospođa nije smela da se javno pokaže, jer papa Jovan nije imao poštovanje ni prema devojkama, udatim ženama ili udovicama; bile su sigurne da bi ih obeščastio čak i na grobovima svetih apostola Petra i Pavla. “Katolička zbirka o životima papa, Liber pontificalis, govori: “On je ceo svoj život proveo u bludu.”[256]

Papa Bonifacije VII (984-985) je stekao svoj položaj obilnim deljenjem ukradenog novca. Orleanski biskup je za njega rekao da je (kao i Jovan XII i Leon VIII) “monstrum koji zaudara u krvi i prljavštini” i “antihrist koji je zaseo u hram Božji”. Katolička enciklopedija kaže da je on “nadvladao Jovana XIV (aprila 984.), bacio ga u tamnicu Sant Angelo, gde je nesrećni čovek i umro nakon četiri meseca... Više od godinu dana Rim je trpeo tog monstruma ogrezlog u krvi svojih prethodnika. Ali osveta je bila strašna. Nakon njegove neočekvane smrti, jula 985. godine... Bonifacijevo telo je bilo izloženo pogrdama svetine, vučeno po ulicama grada i konačno golo i prekriveno ranama bačeno u podnožje kipa Marka Aurelija... Sledeće jutro samilosni sveštenici su odneli leš i na hrišćanski način ga ukopali.”[257]

Sledeći papa bio je Jovan XV (985-996). On je razdeljivao crkveni novac svojim rođacima i stekao reputaciju čoveka “gramzivog za novcem i iskvarenog u svim svojim postupcima.”

Benedikt VIII (1012-1024) je “kupio službu pape pomoću javnog mita”. Sledeći papa Jovan XIX takođe je kupio papsku službu. S obzirom da je bio laik, bilo je potrebno da prođe kroz sva sveštenička zaređenja u jednome danu! Nakon njega je Benedikt IX (1023-1045) postavljen za papu kao dečak od 12 godina (neki izveštaji kažu 20), i to uz pomoć cenkanja s moćnim porodicama koje su vladale Rimom! On je “počinio ubistva i bludništva u sred belog dana, pljačkao hodočasnike na grobovima mučenika... odvratni zločinac, narod ga je isterao iz Rima.”[258] Katolička enciklopedija kaže: “On je bio sramota Stolici svetog Petra.”

“Simonija” (kupovanje i prodavanje papske službe) je postala tako uobičajena, a korupcija toliko izražena, da su se i svetovni vladari uključivali u nju. Kralj Henri III postavio je za papu Klementa II (1046-1047), jer se nije našao nijedan rimski sveštenik koji nije bio okaljan simonijom i bludništvom![259]

Brojne pape su počinile ubistva, ali je Inoćentije III u ubijanju nadmašio sve svoje prethodnike. Iako nije lično ubijao, on je uveo najđavolskiju ustanovu u istoriji čovečanstva – Inkviziciju. Procenjuje se da je broj jeretika koje je ubio Inoćentije (“Nevini” prim. prev.) oko 1.000.000! U toku od oko 500 godina, pape su koristile Inkviziciju protiv onih koji se nisu slagali s učenjima Rimske crkve, te tako nastojale da očuvaju svoju vlast.

U sukobima s kardinalima i kraljevima, protiv pape Bonifacija VIII su bile iznošene brojne optužbe. Katolička enciklopedija piše: “Teško da je izostavio bilo koji mogući zločin - neveru, herezu, simoniju, odvratnu i neprirodnu nemoralnost, idolatriju, magiju, gubitak svete zemlje, smrt Celestina V itd... Protestanski istoričari, uopšteno, pa čak i moderni katolički pisci... svrstavaju ga među pokvarene, zle pape, prikazuju kao častoljubivog, arogantnog, nemilosrdnog čoveka i podmuklog spletkara, a sav njegov pontifikat kao zapis o zlu.”[260] Nije nužno insistirati da su sve optužbe protiv njega bile istinite, ali ne mogu ni sve da budu odbačene. Tokom njegove vladavine pesnik Dante je posetio Rim i opisao Vatikan kao “odvodni kanal korupcije”. Papu Bonifacija je (zajedno s papama Nikolom III i Klementom V) smestio u “najniže delove pakla.”

Iako pokušavaju da stave naglasak na neke Bonifacijeve dobre osobine, “katolički istoričari... ipak priznaju eksplozivnu brutalnost i uvredljivu frazeologiju nekih njegovih javnih dokumenata.”[261] Za primer te “uvredljive frazeologije” može da posluži tvrdnja da “zabavljati se i fizički leći sa ženama ili mladićima ne predstavlja veći greh od trljanja ruku.”[262]

U drugim prilikama, očigledno u takvim “eksplozivnim” trenucima, nazvao je Hrista “licemerom” i govorio za sebe da je ateist.

Iako to zvuči skoro neverovatno, upravo je taj papa 1302. godine izdao dobro poznatu bulu Unam sanctum, koja službeno proglašava da je Rimokatolička crkva jedina prava crkva izvan koje niko ne može da bude spašen, i govori: “Zato tvrdimo, određujemo i proglašavamo da je nužno za spasenje verovati da se svako ljudsko biće mora podložiti rimskom Pontifu.” S obzirom da su postojale i grešnije pape, zahtev da se svaki čovek “mora podložiti” papi nameće jedno pitanje: Da li se treba podložiti i grešnom papi? Katolički odgovor je sledeći: “Grešni papa... ostaje član (vidljive) crkve i treba ga smatrati grešnim, nepravednim vladarem za koga moramo da se molimo, ali kog ne smemo da lišimo naše pokornosti.”[263]

Od 1305. do 1377. godine papin dvor je bio u Avinjonu, u Francuskoj. U to doba je Petrarka optužio papinu gardu za “silovanja, preljubništvo i sve vrste bluda.” U mnogim župama muškarci su “zbog zaštite svojih porodica” [264] zahtevali da sveštenici drže konkubine!

Tokom koncila u Konstanci, trojica papa, a ponekad i četvorica, svakog jutra su proklinjali jedan drugog i svaki od njih je govorio za svoje protivnike da su antihristi, demoni, preljubnici, sodomisti, neprijatelji Boga i ljudi. Jedan od tih “papa”, Jovan XXIII (1410-1415), “bio je optužen od strane trideset sedam svedoka (većinom biskupa i sveštenika) za blud, preljubu, incest, sodomiju, simoniju, krađu i ubistvo. Uz pomoć ogromnog broja svedoka bilo je dokazano da je zaveo i silovao tri stotine časnih sestara. Njegov sekretar Niem je rekao da je ovaj držao harem u Bolonji, gde su čak dve stotine devojaka bile žrtve njegove raskalašnosti.”[265] Koncil ga je optužio za pedeset četiri zločina najgore vrste.[266]

Vatikanski zapis donosi ovu informaciju u vezi sa njegovom nemoralnom vladavinom: “Njegovo gospodstvo, papa Jovan, počinio je perverznost sa ženama svog brata, incest sa svetim opaticama, preljubu sa udatim ženama, polno opštio sa devicama i počinio sve vrste seksualnih zločina... Potpuno se prepustio spavanju i ostalim telesnim željama, u potpunosti suprotnim Hristovom životu i učenju... javno je bio nazvan ‘Utelovljenim đavolom’.”[267] Da bi povećao svoje bogastvo, papa Jovan je oporezovao skoro sve, uključujući prostituciju, kockanje i lihvarstvo. Bio je i proglašen za “najpokvrenijeg zločinca koji je ikada sedeo na papskom prestolu.”[268] Za papu Pija II (1458-1464) je rečeno da je bio otac mnoge nezakonite dece. On je “otvoreno govorio o metodama koje je koristio da zavede žene, ohrabrujući mladiće da čine to isto. Čak se nudio da ih podučava u metodama samougađanja.”[269]

Pijev sledbenik je bio Pavle II (1464-1471), koji je imao punu kuću ljubavnica. Njegova papska kruna svojom vrednošću je nadmašivala vrednost palate. Sledeći papa Sikst IV (1471-1484) svoje ratove je finansirao prodajom crkvenih službi onima koji su ponudili najviše novca.[270] Papstvo je koristio da obogati sebe i svoju rodbinu. Osmoricu svojih sestrića je postavio za kardinale, iako su neki od njih još bili dečaci. Luksuznim i raskošnim zabavama nadmašio je rimske careve. Bogastvom i raskoši, on i njegovi rođaci su nadmašili i stare rimske porodice.”[271]

Papa Inoćentije VIII (1484-1492) je bio otac šesnaestero dece, koju su mu rodile različite žene. Neka od njegove dece slavila su svoje venčanje u Vatikanu.[272] Katolička enciklopedija spominje samo “dvoje nezakonite dece, Frančesketa i Teodorinu”, iz doba “razuzdane mladosti”.[273] Poput brojnih drugih papa, i on je umnožio crkvene službe i prodavao ih za ogromne sume novca. Dozvolio je i borbe bikova na Trgu svetog Petra.

Sledeći je bio Bordžija koji je uzeo ime Aleksandar VI (1492-1503), a u izboru za papu pobedio je podmitivši kardinale. Pre nego što je postao papa, još dok je bio kardinal i nadbiskup, živeo je u grehu s jednom rimskom gospođom, a kasnije s njenom kćerkom s kojom je imao petoro dece. Na dan svog krunisanja postavio je svog sina, mladića loše prirode i loših navika, za nadbiskupa Valensije.[274] Mnogi smatraju da je Aleksandar VI bio iskvareniji od svih papa iz doba renesanse. Javno je živeo u incestu sa svoje dve sestre i kćerkom Lukrecijom, s kojom je, kako je rečeno, imao dete.[275] Predvodio je seksualnu orgiju u Vatikanu 31. oktobra 1501. godine, koja zbog ogromne grozote nikada nije bila ponovljena u analima ljudske istorije.[276]

Prema Life magazinu, papi Pavlu III (1534-1549) rodila su se tri sina i kćer. Na dan kada je bio krunisan, slavio je krštenje dvojice svojih praunuka. Dvojicu mladih nećaka proglasio je kardinalima, finansirao svečanosti s pevačima, plesačima i lakrdijašima i tražio savete od astrologa.[277]

Papa Leo X (1513-1521) rodio se 11. decembra 1475. godine. Tonzuru je primio u 7. godini; sa 8 je postao opat, a kardinal sa 13 godina! Ilustracija prikazuje bulu pape Lea X. Na jednoj strani olovnog pečata su likovi apostola Petra i Pavla, a na drugoj papino ime i titula. Reč bula (izvedena iz latinske reči čije značenje je povezano s okruglim oblikom) prvo se koristila za pečate koji su davali verodostojnost papskim dokumentima, a kasnije i ostalim ispravama.

Katolička enciklopedija govori kako se papa Leo X “neobuzdano predao zabavama koje je obilno priređivao. Bio je opsednut nezasitnom ljubavlju prema nasladi... obožavao je da priređuje gozbe i skupe zabave propraćene razuzdanošću i pijančenjem.[278]

Upravo tih dana je Martin Luter, sveštenik Katoličke crkve, putovao u Rim. Kada je ugledao prve obrise “grada na sedam brežuljaka”, spustio se na zemlju i rekao: “Sveti Rime, pozdravljam te.” Za kratko vreme je uvideo da je Rim sve drugo, samo ne sveti grad. Među svim slojevima klera vladala je nemoralnost. Sveštenici su pričali bestidne šale i grozne prostote, čak i u toku mise. Na papskom dvoru večeru je služilo dvanaest golih devojaka.”[279] “Niko ne može da zamisli kakvi gresi i sramna dela se čine u Rimu”, rekao je Luter, “to treba videti i čuti da bi se verovalo. Tako postoji uzrečica: Ako postoji pakao, Rim je sagrađen iznad njega.”

Jednog dana, u toku te svoje posete Rimu, zapazio je kip u jednoj od ulica koje vode do Crkve svetog Petra, kip ženskog pape. S obzirom da je taj kip papama bio objekat zgražavanja, nijedan od njih nikada nije hteo da prolazi tom ulicom. “Čudim se”, rekao je Luter, “kako pape dopuštaju da taj kip ostane tamo.”[280] Četrdeset godina nakon Luterove smrti, papa Sikst V naložio je da se ukloni taj kip.

Iako Katolička enciklopedija smatra da je priča o papi Jovani izmišljena, ipak donosi sledeće objašnjenje: “Nakon Lea IV (847-855), Englez Džon od Majnca zaposeo je papsku stolicu na dve godine, sedam meseci i četiri dana. On je, navodno, bio žena. Kao devojku, njen ljubavnik ju je odveo u Atinu odevenu u mušku odeću, i tamo je je toliko napredovala u učenju da joj niko nije bio jednak u znanju. Došla je u Rim gde je podučavala nauku i zbog toga privukla pažnju učenih ljudi... i konačno je bila izabrana za papu, ali je zatrudnevši sa jednim od svojih poverljivih službenika rodila dete tokom procesije od Crkve svetog Petra do Laterana... Tamo je skoro istog momenta umrla, a rečeno je da je na tom istom mestu bila i sahranjena.”[281]

Da li je zaista postojala žena - papa? Pre Reformacije, koja je otkrila toliko pogrešaka u Rimskoj crkvi, u tu priču su verovali hroničari, biskupi, pa i same pape. Katolička enciklopedija iznosi: “U četrnaestom i petnaestom veku je ta papinica smatrana istorijskom osobom u čije postojanje niko nije sumnjao. Imala je svoje mesto među isklesanim bistama koje su stajale u sienskoj katedrali. Pod Klementom VII (1592-1595), i na njegov zahtev, ona je bila transformisana u papu Zaharija. U odbranu svoje lažne doktrine pred koncilom u Konstanci, jeretik Jan Hus spominje papinju i nitko ne stavlja pod znak pitanja činjenicu njenog postojanja.”[282] Kako je papa Klement mogao ženskog papu, Jovanu, transformisati u muškog papu, Zaharija, vekovima nakon njene smrti?

Iznoseći nemoralnost koja je postojala u životu nekih papa, mi ne želimo da ostavimo utisak da su sve pape imale loš karakter kao ove spomenute. Međutim, verujemo da taj izveštaj ozbiljno dovodi u pitanje doktrinu o “apostolskom nasleđu”, u kojoj se tvrdi da je Rimokatolička crkva jedina prava crkva budući da može datirati liniju papa sve do apostola Petra. Da li je to zaista važno? Ako je tako, svaki od tih papa, čak i oni koji su bili poznati kao nemoralni i okrutni, treba da budu uključeni u tu liniju. Ali, spasenje ne zavisi od datiranja papske linije nazad do Petra niti zavisi od religijskog sistema koji tvrdi da predstavlja Hrista. Spasenje je samo u Hristu!